Reklama
  • Stav

Digitalna nepismenost agrobizMismena

utorak, 19. jun 2018.

Ne odgovoriti na lično upućen mail je kao da vam neko na ulici poželi dobar dan a vi ne odgovorite.

Ne znam kako klinci danas, ali mi smo kao dečurlija krucijalne odluke donosili konsultujići biljku hoću-neću. Uz nesebičnu pomoć prijatelja Vikipedina saznadoh i sinonime: rusomača, tarčužak, devojačka trava, torbičica, tobočica. Dakle, hoću – neću – hoću – neću - hoću ... i odluka.

2018-hocu-necu
Hoću-neću

Tako je i sa ovim promišljanjem. Pre godinicu, dve, hteo sam da pišem na ovu temu. Pa onda, neću. I pošto su se povodi ređali kao na traci - ODLUČIH.

Na početku digresija. Jedan sam od onih koji novinarstvo definiše kao profesiju kojoj je u opisu da na svetlost dana iznese ono što drugi hoće da sakriju. S obzirom na to da sam gotovo dve decenije u ovim agropresovskim vodama cenim da sam do 2% slučajeva bio u prilici da se bavim novinarstvom a ostatak bi se mogao podvesti pod pr, content marketing, copywriting itd i sl. Međutim, samo po sebi ovo drugo ne mora nužno biti loše, naročito ako konzumenti informacije u medijima dobiju podatke koji im mogu biti od koristi. Sigurno da je reč o manjem zlu od užasa kojima nas bombarduju tabloidi.

Elem, događaj od pre neki dan se manje-više ponavlja kao dan mrmota. Firma XYZ organizuje skup u koji su uložili puno resursa. Pagoda na terenu, predavači iz zemlje i inostranstva, publika iz EX-YU prostora, stručne sesije, obilazak terena i nezaobilazno “treće poluvreme” sa obaveznim “mačevanjem” (za koje mi moji drugari neće verovati da sam - preskočio).

Poznanici iz agrokompleksa znaju da imam naviku da organizatorima nakon ovakvih skupova pošaljem povratnu informaciju (što bi novoSrbi rekli feedback) u vidu linkova ka članku(cima) u kojima sam ukrstio pozitivno i negativno. U praksi to, otpilike, izgleda ovako:


Poštovani XYZ,
nakon skupa u organizaciji Vaše kompanije sam:

na portalu X obajvio članak:  http://ww...
na portalu Y obajvio analizu:  http://ww...
na radiju Z izveštaj …
u časopisu Q reportažu …

Zašto ovo radim?

Prvo, organizator želi da zna kako je događaj propraćen u medijima. Mnogi nemaju kapaciteta da plaćaju press clipping, pa je ovo svakako vid pomoći.

Drugo, lično, da napravim otklon od “jagnjećih brigada” koji su ne “event” došli ISKLJUČIVO zbog “trećeg poluvremena” (BTW, zbog ovoga sam napustio dva novinarska udruženja).

Treće je nastavak drugog, dakle da ne prenosim samo osnovnu informaciju već štivo često može da se podvede pod analizu u kojoj ima i pohvale ali i kritike.

Četvrto, jedan sam od onih koji duboko veruje da se dobro dobrim vraća i da ću u budućnosti sa subjektom možda naći zajednički interes.

Začuđujuće je koliko i mala posvećenost može da dovede do kasnijeg eksternog angažmana.

I dobro, šta je onda sporno?

Još jednom pogledajte uokviren tekst i zamislite da ste vlasnik XYZ kompanije. Pri tom sve navedeno ste dobili BESPLATNO i samo od vas zavisi da li ćete nastaviti saradnju sa autorom, da se ne lažemo, pr sadržaja.

Neverovatan je procenat bizMismena koji ne odgovaraju na direktne mejlove, lično upućene. Imenom i prezimenom. Sa specifičnim sadržajem. Sve ovo, naravno, treba odvojiti od raznih elektronskih biltena.

Da pojednostavim. Ne odgovoriti na lično upućen mail je kao da vam neko na ulici poželi dobar dan a vi ne odgovorite.

Reč je, naravno, o nekulturi. Ali, svakako, treba imati na umu i to da je u ovom vremenu sve više onih koji sebe vide kao poslove ljude a ne komuniciraju elektronskom poštom.

“Buraz, šutni to na vajber”.

Poljoprivreda-info

Đorđe Simović

Poljoprivreda-info

Digitalna nepismenost agrobizMismena