U oktobru ćemo se popisati, u novembru bi trebalo da znamo preliminarne rezultate, a između 2023. i 2024. i konačne. Bar tako vele u RZS.
Dakle, u novembru se možemo nadati naslovnicama u tabloidima, sličnim onim nakon obznanjivanja rezultata popisa u komšiluku, npr. kao što je znameniti Kurir uskliknuo: “Hrvatska pala ispod 4 miliona stanovnika!”
Kada čovek padne, on se valjda negde i zaustavi. Mislim da je u oba slučaja, i kod nas i kod njih, to (dugo)trajni proces. Padanje, tj. nestajanje.
Nedavno je onlajn izdavač Visual Capitalist koji se bavi globalnim pitanjima tržišta, tehnologije, energije i globalne ekonomije izbacio listu 20 zemalja u kojima se najbrže smanjuje broj stanovnika.
Prvi su Bugari, za koje se procenjuje da će za tri decenije izgubiti 22,5% stanovništva, a mi smo na petom mestu, i procenjuje se da će nas 2050. biti manje za 18,9%. Ako ne bude nekog većeg belaja.
Odmah iza nas su Bosna i Hercegovina i Hrvatska, što ne može biti za utehu ni najokorelijim nacionalistima.
Sva je činjenica da će “ekonomski tigar” sve više biti virtuelan. Ali bilo bi nepošteno za to optužiti samo presvučene (k)radikale i njihovo (ne)činjenje u poslednjih deset godina. Rezultat je ovo svega onoga što se dešavalo u više od tri decenije.
I to je stanje stvari.
I dok je devedestih bilo bunta i želje za promenom, čini se da je danas prioritet većine mladih promišljanje kako da sreću nađu što pre negde preko. Ni u najluđim snovima ne mogu da zamislim studentsku pobunu sličnu onoj iz 96/97.
I ne bi mladima trebalo zamerati zbog toga. Oni su znato pragmatičniji nego što smo mi bili. I bolje da uče na našim nego na svojim greškama. Jasno vide dva puta. Prvi je da steknu operativno znanje i da ga “preko” što bolje naplate ili da od izbora do izbora obezbede 20 sigurnih glasova i tako steknu uhlebljenje u nekom javnom ili komunalnom preduzeću u koje verovatno neće ni odlaziti.
Da je tačka bez povratka pređena, uverili su se svi koji su, recimo, hteli da renoviraju kupatilo ili da vode koliko-toliko uspešan restoran koji neće biti u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu. Primera ima u svim sektorima realne ekonomije.
Gde je skoncentrisana značajnija operativa, retko ćete čuti naš jezik. Kinezi grade pruge, Turci od Divčibara prave novi čardak ni na nebu ni na zemlji poput Zlatibora, a nameštaj nam prave Nepalci.
Kroz istoriju, živeli su na ovom prostoru razni narodi: Rimljani, Huni, Avari, Ugri, Kelti, Osmanlije, … Lista je podugačka i stalno se dopunjuje.
Dakle, čekamo popis da bi potvrdili ono što već znamo. Inače, od 1961. popisujemo se na svakih deset godina i to je tako bilo sve do lane, dok nas kovid nije poremetio. Za ljubitelje istorije reći ću da je prvi popis u Kneževini Srbiji bio 1834. godine.
I kakve sve veze ovo ima sa poljoprivredom? Pa dok je ljudi, hrana će se proizvoditi. Pitanje je samo koji ljudi će je proizvoditi.
