Reklama
  • Stav

Novinarstvo, PR, reklama & Krkobabić

sreda, 3. maj 2017.

Najmanje deceniju ovdašnja čaršija se gađa terminom PR (public relations), kao posetioci festivala "Tomatina" paradajzom u španskom gradu Bunjol (Valensija). Pri tome, gotovo sam uveren, ne znaju o čemu je zapravo reč. Kažu PR (jer je mističnije), a u stvari misle na reklamu/propagandu ili šta već.

Sve veći politički i ekonomski pritisci, cenzura i autocenzura, nesigurnost rada, ugrožavanje bezbednosti, nedostatak profesionalne obuke, rodna neravnopravnost, kršenje autorskih prava... Manje-više slično iz godine u godinu čelnici novinarskih udruženja 3. maja, Svetskog dana slobode medija, opisuju uslove u kojima novinari rade. To što piše o medijima u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija retko se gde poštuje, a što je odstupanje veće, to ste na listi „Reportera bez granica“ lošije plasirani. Tako je Srbija u odnosu na prethodnu godinu doživela pad od sedam mesta, pa je sada na 66 mestu. Ali o tome – drugom prilikom. Trenutno promišljam o tome koliko su novinari zaslužni za položaj u kome su se našli?

PP – posvećenost & promena

Više puta nego što bi bilo normalno bio sam u prilici da izveštavam sa pseudo događaja definisanih kao KZN na kojima su jedina postavljena pitanja bila moja. The Band – Dosadnjaković & pridrživači mikrofona.

Čekaj prijatelju. Da li znaš gde si došao? Zašto si došao? Ko te poslao? Zar te baš ništa ne zanima? Zašto si mozak stavio u ler položaj? PPS. Puki prenosioci saopštenja.

Vremena su nemilosrdna. Ko misli da o(p)stane u poslu prvo mora da razgraniči s tim da ovo nije posao. Ne to je, stvarno, način života.

Novinar ako hoće da "preživi" MORA da uz formalno, stalno nadograđuje neformalno obrazovanje. Da se specijalizuje za određenu oblast. Završava mnogobrojne on i off-line kurseve. Da piše i objavljuje za više platformi. Da konkuriše. Da bloguje. Da je sveprisutan na društvenim mrežama. I uz sve to da ima mrvcu sreće. Da na eventualni otkaz gleda kao šansu/mogućnost, a ne da je doživljava kao sudnji dan. Koliko je takvih? Ne mnogo. Ali znam da SVI rade.

Kako mali Đokica zamišlja novinarstvo

„Ovde leži onaj koji je ponekad pokušavao da otkrije ono što su drugi hteli da prikriju“, mogao bi jednog dana biti rogobatni epitaf na ploči koja će me oivičiti. Naravno otkrivati u skladu sa javnim interesom (pojašnjenje za one koji očekuju „Paparazzo lov“).

Kako nastaje novinarska priča? Informacije se prikupljaju, analiziraju, proveravaju i na kraju publikuju u skladu sa javnim interesom. Bez obzira da li je reč o elektronskom ili štampanom mediju. Nebitno da li je reč o komercijalnom mediju ili javnom servisu. Pri tom potpisnik sadržaja ne bi trebalo da zaboravi da odgovori na ona dva čuvena BBC-eva pitanja. Prvo, šta sam novo saznao i drugo, šta imam od toga?

Ali da se fokusiramo na poljoprivredu, kada smo već na platformi poljoprivreda.info.

Da li postoji agrarno novinarstvo?

Na osnovu nekoliko uvodnih rečenica odgovor je nedvosmislen. Nema ga. Štaviše, voleo bih da me neko ubedi argumentima da ga ima. Na osnovu iskustva rekao bih da u medijima najviše ima nesputane reklame. Kod onih sposobnijih ima i PR sadržaja. Ono što ponegde liči na novinarsku priču uglavnom je oružje da diskreditaciju političko-ekonomskih neistomišljenika. Da počnemo.

Reklama

Kao pečurke posle kiše niču agrarni sadržaji u štampi, na radiju, tv-u ili web-u. Nije ni čudo. Hrana se mora proizvoditi, a da bi do ploda stigli trebaju nam đubriva, pesticidi, seme, sadnice, podmladak stoke, krmivo, traktori, priključne mašine, kombajni... i kraj spiska je podaleko.

Tako nam manje-više emisije liče na TOP SHOP. Da imamo stvarni, a ne fiktivni REM (Regulatorno telo za elektronske medije) tokom celog emitovanja tih programa u ćošku ekrana bi blinkalo PP (plasiranje proizvoda).

I kod štampe, pa čak i one sa višedecenijskom tradicijom nije drugačije. Pred prolećnu setvu imate na 2-3 strane spisak sorti/hibrida sa njihovim karakteristikama sa sve logom i adresom semenske kuće. Najgore je ako vlasnik/direktor/urednik „legne na rudu“ nakon rečenice oglašivača: „Objavite u originalu ili odustajemo od reklamiranja kod vas“!

Može i tako, ali bi bilo u redu da je jasno obeleženo sa – reklamni sadržaj.

PR

Najmanje deceniju ovdašnja čaršija se gađa terminom PR (public relations), kao posetioci festivala "Tomatina" paradajzom u španskom gradu Bunjol (Valensija). Pri tome, gotovo sam uveren, ne znaju o čemu je zapravo reč. Kažu PR (jer je mističnije) a u stvari misle na reklamu/propagandu ili šta već.

"PR je umetnost kojom možete ubediti ljude da ubede sami sebe" rekli su umniji od mene. PR ne bi trebalo doživljavati kao nešto neprirodno, strano, otuđeno. PR je svuda oko nas. Najbolje PR tekstove su napisali novinari.

Reč je o pravom novinarskom tekstu u kojem je „proturena“ PR poruka. Koja najčešće nije ni primećena od većine konzumenata informacije. S toga ne čudi što reklamne agencije angažuju novinare za pisanje PR tekstova. Osoba koja se time bavi ne mora biti novinar, dovljno je da poseduje potrebnu dozu kreativnosti.

Ogoljena propaganda – Krkobabić & zadruge

O problemima esnafa može se nadugačko i naširoko. Ali da se vratimo na početak priče o novinarskoj (ne)posvećenosti, na jednom primeru.

Nedavno sam pisao o tome kako ministar bez portfelja zadužen za razvoj i rad javnih preduzeća Milan Krkobabić namerava da novcem poreskih obveznika pomogne 500 novoosnovanih i starih zadruga u 500 sela. U drugom članku pišem o tome kako će prioritet u dodeli novca imati zadrugari iz Nišavskog, Jablaničkog, Topličkog, Pirotskog i Pčinjskog okruga. To piše i u zvaničnom dokumentu podeljenom novinarima u Palati Srbija. Da je to činjenica potvrđuje deo dokumenta u kome se navode nosioci projekta među kojima je i Zadružni savez Srbije, a da pri tome Zadružni savez Vojvodine nije ni pomenut.

Transparentnost dodele novca i kontrola trošenja su takođe sporni i zaslužuju jedan poseban članak. Dakle, Vojvodini - 0, nula, ništica, ziro, magla...

To nije smetalo pojedinim kolegama, kako bi današnji zvaničnici rekli "iz severne srpske pokrajine", da bez trunčice sumnje, neumereno hvale Krkobabića i njegov „projekat“. Što hvale, što pozivaju u goste. Da bi precizirao kako će prvi novac uložiti u Merošinu ili Knjaževac.

Dobro, potreban je i tamo. Ali kako državni organ može da iz konkursa isključi jedan deo teritorije države Srbije? I zar nije javni interes građana u Vojvodini da znaju da njihove zadruge nisu vredne državne pomoći. Uostalom, voleo bih da grešim pa da, krajem godine, kada se bude „podvlačila crta“ vidim da je neki dinar kapnuo i za zadruge u najsiromašnijim selima u Banatu, uz granicu sa Rumunijom. To bi značilo da se nakon ovih tekstova neko iz Krkobavićevog okruženja „dozvao pameti“.

Studija slučaja – Poljoprivreda.info

Poljoprivreda.info sam sa saradnicima pokrenuo 2002. godine. Nakon deceniju i po potpisujem da mi je objavljivanje na tom portalu odlučujuće pomoglo u angažovanju u tzv. „klasičnim medijima“: BBC na srpskom, Super TV, RTV, Agroklub.rs. I u bar desetak štampanih medija.

Kao kamen kada bacite u vodu pa počnu da se pojavljuju koncentrični krugovi. P.info u sredini, a eksterne aktivnosti se samo „kaleme“.

U poslednje dve godine sam u pomalo komotnom položaju da poslove – odbijam. Limitirajući faktor za posao mi je postalo vreme. Da skratim, sve bitno o tome sam napisao pod PP – posvećenost & promena.

Da li je ovaj STAV u stvari PR?

Čak – ljuta propaganda. Izreklamirao sam Agroklub.rs sa dva članka, sa dva linka i Poljoprivreda.info, a prema sebi nisam bio ni najmanje skroman.

Revnosni ispijači piva ispred seoske prodavnice bi rekli – „Derane, tražiš hleba preko pogače“?

Možda je efektnije tako nego da kažem: Kolega, čoveče, osvesti se, posveti se. Ima još vremena. Dok je zdravlja ima i vremena!

Da ne zaboravim ...

Srećan nam Svetski dan slobode medija!