Reklama
  • Stav

Šta hoćemo?

petak, 9. februar 2018.

Možda je sada jasnije šta hoćemo ili bar šta bi trebalo da hoćemo. Ne spadam u red evrofanatika i nisam preterano oduševljen celokupnim konceptom EU, ali ako već treba da se opredelimo, to treba da uradimo tako da izaberemo kako će nama biti najbolje u datim okolnostima

Nedoumice, izazovi, strahovi, dobre ponude, nepoverenje, primeri dobre prakse … to su uglavnom preovlađujuće asocijacije i pomešana osećanja naših paora pri pomenu Evropske unije i pristupanju našeg agrara u sistem zajedničke agrarne politike Evropske unije. Nije lako zaključiti da se perpcepcija našeg prosečnog poljoprivrednika kreće u ekstremnim rasponima od straha, pa do ugledanja na primere dobre prakse. Ovako pomešana i dijametralno suprotsavljena razmišljanja o putu naše poljoprivrede prema Evropskoj uniji otvara jednostavno pitanje: Šta mi hoćemo?

Razmišljajući na ovu temu, došao sam do zaključka da je odgovor na ovo pitanje lakše dati analizirajući “neverne Tome” i njihove primedbe u duhu “Šta nećemo”. Evo samo nekoliko “Šta nećemo stavova”.

Nećemo promet GMO proizvoda. Nećemo da se lišimo proizvodnje rakije u svom dvorištu. Nećemo da nam neko propisuje recept za čvarke. Nećemo da nam neko oduzima pravo da prodajemo  kobasice na pijačnim tezgama. Nećemo da prodajemo zemlju strancima. Nećemo da nam se uslovljava sa kim ćemo da trgujemo, a sa kim ne. Nećemo, nećemo, …

Istini za volju, “šta nećemo” razmišlajnje nije jedinstven, pa možda ni većinski stav svih naših poljoprivrednih proizvođača, ali da vidimo kako bi to izgledalo kada bi se ispunile sve te “šta nećemo” želje.

Za početak, potpuno bi se blokirao pristupni proces Srbije prema Evropskoj Uniji, a pre svega ona pregovaračka poglavlja koja se tiču poljoprivrede. Ali dobro, ovaj tekst ne polazi od pretpostavke da nužno moramo u EU. Međutim hajde da razložimo scenario koji u svojoj osnovi ima pristup “šta nećemo”.

Dakle imali bismo Srbiju izvan najšireg trgovinskog sistema, odnosno Svetske trgovinske organizacije (STO), čiji je Jugoslavija bila jedan od osnivača. Pregovaračko poglavlje 30 u pregovorima sa EU, pretpostavlja članstvo Srbije u STO. Ulazak u STO pretpostavlja slobodan promet svih roba predviđenih opštim kriterijumima STO, što podrazumeva i promet GMO proizvoda.

Problem: Javno mnjenje protiv, politički problem aktuelnoj vlasti i što je najvažnije, realan problem za bezbednost hrane na našem tržištu. Podsetimo se: preko 160 zemalja sveta je u članstvu ove organizacije u okviru koje se realizuje preko 97% svetske trgovine. Pa kako su se te zemlje zaštitile od moderne pošasti zvane GMO proizvodi? Jednostavno: donošenjem nacionalnih propisa kojima je “de jure” dozvoljen promet GMO proizvoda, ali “de facto” onemogućen, uvođenjem strogih procedura i kontrola pri ulasku te robe na tržište.

Sa druge strane, uvođenjem standarda i propisa o obeležavanju proizvoda, sve bi se praktično svelo na okolnosti koje su i sada na našem tržištu. E sada, hoćemo li biti taoci političkog prepucavanja i skupljanja jeftinih poena, ili se latiti posla da se nacionalnim propisima zaštitimo od ulaska GMO na naše tržište ostaje da se vidi. Međutim, svakako da Srbija ne zaslužuje poziciju da uz BiH i Belorusiju bude jedina evropska zemlja van sistema STO i sve benefite što ovo članstvo donosi. Naravno, samo članstvo u STO neće rešiti sve probleme našeg trgovinskog nastupa na međunarodnom tržištu. Svedoci smo da upravo među nekim zemljama članicama STO besni pravi trgovinski rat uz primenu svih protekcionistički mera koje mogu biti na raspolaganju. Ali nažalost, to je realnost današnjeg sveta i cinizam politike koja je zarad svojih interesa spremna da gazi sve međunarodne sporazume, pa I sporazum tipa STO.

Naša zemlja da se prodaje strancima!? Zvuči u najmanju ruku nepatriotski. Tema je vrlo opširna, pa da se zadovoljimo u ovom trenutku rešenjem koje je implementirano u zakon, a to je da poljoprivredno zemljište  ne može kupiti strani državljanini bez najmanje 10 godina boravka u Srbiji. Rešenje je doneto po principu “da se Vlasi ne dosete”, ali je ipak rešenje. Možda se ono ne može nazvati sistemskim rešenjem, ali hajde da ne budemo baš cepidlake, ovo je za sada najbolji, iako iznuđeni način kako sprečiti navalu stranih kupaca na naše oranice.

Ah da, šta je sa rakijom, čvarcima i kobasicama? Pa da vidimo kako stoji stvar sa idiličnom pričom o pečenju rakije, proizvodnji domaćih čvaraka, džigernjača, kobasice… Nema mesta podsmevanju, zabrana ovih radnji našem paoru bila bi stvarno veliki udarac na tradicionalizam našeg podneblja i predstavljalo pravi problem o stvaranju pozitivne slike Evropske unije i Srbije u njoj. U redu je, nema mesta prevelikom uzbuđenju. Nema izričite zabrane za delatnost našeg seoskog folklora (mislim na rakiju, svinjokolj i sve što ide uz to).  Mora se najpre razgraničiti šta je to šta se radi za sopstvene potrebe, a šta je to (i da li će ga biti) što ide na tržište. Ključna reč u celoj priči je standard. Dakle sve što je u okviru delatnosti gazdinstva mora biti u sistemu jasnih standarda. Oni su propisani i kod nas i u EU. Ovi standardi iz EU su mnogo rigorozniji i ne trpe improvizaciju, već striktnu primenu.

Opet smo pred izborom. Hoćemo li uređen sistem standarda ili ne? U stvari izbora nema, jer ako se odlučimo za opciju “dobro nam je i ovako”, nema nam ništa od velikog tržišta EU. Neverovatno je ali istinito da mi i danas cepimo naše svinje protiv svinjske kuge. Sve dok je tako nemamo šta da tražimo na tržištu EU i ne samo EU. A ako bismo odmotali klupko da bi se videli razlozi zašto smo među poslednjima u Evropi koji se i dalje bore protiv svinjske kuge, u osnovi bismo videli da plaćamo ceh jednom nestandardizovanom i neodrživom načinu uzgoja svinja. Naravno ne odnosi se to na sve tovljače svinja, ali zbog onih koji na neadekvatan način uzgajaju svinje, ceh plaćaju farmeri koji se ozbiljno bave tovom i bivaju na neki način kažnjeni upravo zbog onih kojima su norme pravilnika o dobrobiti životinja  I ostali standardi samo mrtvo slovo na papiru.

Da ne zaboravimo: EU nam je upravo otvorila pretpristupne IPARD  fondove. Sto sedamdeset i pet miliona EUR-a je namenjeno upravo dizanju kapaciteta srpske poljoprivrede kako bi se institucionalno uređena, tehnički i tehnološki opremljena i tržišno konkurentna mogla priključiti zajedničkom tržištu i zajedničkoj agrarnoj politici Evropske unije.

Možda je sada jasnije šta hoćemo ili bar šta bi trebalo da hoćemo. Ne spadam u red evrofanatika i nisam preterano oduševljen celokupnim konceptom EU, ali ako već treba da se opredelimo, to treba da uradimo tako da izaberemo kako će nama biti najbolje u datim okolnostima. Verujem da je put naše poljoprivrede onaj put koji će našim vrednim agrarnim poslenicima obezbediti predvidiv i ekonomski održiv razvoj uz najveće moguće minimiziranje rizika kako u sferi proizvodnje, tako I u sferi tržišta. Sa druge strane, imperativni zahtev je zadovoljiti potrošača zdravstveno ispravnim i cenovno dostupnim proizvodima.

Posle svega, zaključak o izboru puta se sam nameće. Da li je to ono šta mi  u stvari hoćemo , zaključite i sami .

Ne, nisam zaboravio državu. Ipak je ona ključni igrač koji bi trebao da vodi ovu igru i na najbolji ili bolje rečeno najbezbolniji  mogući način da nas uvede u uređen sistem kakav je u EU. Mnogo kritika na račun države bi mogli da navedemo. Da ne bismo trošili mnogo vremena I prostora, evo jedne krucijalne primedbe, a to je da se država, ma kako to nelogično zvučalo,ne pridržava zakona koje je sama donela. Pomenućemo samo jedan primer: Kada ćemo videti jedan agrarni budžet usaglašen sa Zakonom o podsticajima u poljoprivredi koji predviđa visinu agrarnog budžeta od najmanje 5 % od tzv. velikog budžeta Republike Srbije? Kada se uverimo da se i sama država pridržava zakona, verujem da će i naš poljoprivrednik shvatiti šta su njegove obaveze i lakše će ih obavljati. Dobrih stvari od strane države ima (IPARD je pravi primer), ali one su za predizbornu kampanju, a ne za ovaj tekst.

Agrarni analitičar

Žarko Galetin

Agrarni analitičar

Šta hoćemo?