"A zašto su nas, sine, bombardovali?"
Moja majka je prevalila osamdesetu. Pamćenje je, uglavnom, dobro služi. Ponekad zaboravi neko ime, vremenski okvir nekog događaja, ime leka, ... ali ubrzo sve dođe na svoje. Pitanje je postavila jutros gledajući televiziju. Bez obzira koji kanal, sa dozvolom za emitovanje na teritoriji cele države (a ne sa nacionalnom frekvencijom) okrenuli, svi su se podećali godišnjice. Četvrt veka od početka bombardovanja SR Jugoslavije (dominantno Srbije) koje je sistematski sprovodilo 19 članica NATO-a predvođene SAD.
Na prvu loptu, neko bi pomislio da je kod moje majke preovladalo ono kao u najpoznatijoj pesmi Gabi Novak "Pamtim samo sretne dane".
Stručnije, dovoljno dobro, svojevremeno je za RTS to objasnila Sanja Stanić. Psiholog i psihoterapeut. Psihološkinja i psihoterapeutkinja.
„Potiskivanje pamćenja je u psihologiji jedan od osnovnih odbrambenih mehanizama, koji nas štite od preteranog bola, jakih emocija i iskustava koje mi ne možemo da obradimo. To jeste motivisano zaboravljanje, ali je potiskivanje u principu nesvesno“, navela je Sanja Stanić.
A tih 78 dana je bilo i mučno i bolno i krvavo. Ko želi da se informiše o konkretnim događajima, to i može. Međutim, moja Dušanka postavila je suštinsko pitanje.
"A zašto su nas, sine, bombardovali?"
Zbog događaja u selu Račak na KiM, a potom i nepotpisivanja mirovnog sporazuma u Rambujeu. To bi bio površan i generalno netačan odgovor. Ta dva događaja su samo POVOD za početak bombardovanja. Na one stupidarije tipa zato što smo SRBI i PRAVOSLAVCI neću se ni osvrtati. I Grci, Bugari i Rumuni su pravoslavci, pa ih niko nije bombardovao.
Uz pomoć obimne digresije pokušaću da odgovorim na pitanje zašto su na nas izručene hiljade tona čelika i uranijuma.
Samo da apostrofiram je gotovo nebitno šta će u SVAKOJ životnoj situaciji neko da uradi, već šta ćeš TI da uradiš i kako ćeš da se postaviš.
Dakle, digresija putuje preko lika i (ne)dela Slobodana Miloševića. Da većina ostarelog puka ima pileće pamćenje i da romansira biografiju pomenutog lika i (ne)dela svedočim svaki dan. I verovatno taj narativ prenose na svoje potomke koji u vreme pomenutih događaja verovatno nisu bili ni rođeni ili su bili mali da bi ih se sećali.
Negde sam nekad pročitao da je Nikola Pašić izjavio, parafraziram, "Srbija je mala barka koja bi trebalo da nađe svoju luku. Ne bi smela da se nađe na otvorenom moru jer će je vetar i talasi bacati na sve strane." Recimo da Pašić ovo i nije izjavio, misao je genijalna. Šteta što je u svoj program nije uvrstio SM. Ako je uopšte imao neki program.
Dakle, sve što je za svog upravljanja dotični uradio bilo je zarad pukog opstajanja na vlasti. I bogaćenja kao i "podanika bliskih dvoru".
Da preskočimo "godine raspleta" 1987., 1988. (osma sednica), 1989. i razračunavanja sa dojučerašnjim partijskim drugovima, instaliranja podobnih ali ne i stručnih u organe SAP Vojvodine i KiM, policiji i na kraju vojsci.
Dakle, da počnemo deset godina pre bombardovanja. Jesen-zima 1989/90. Pad Berlinskog zida. Jugoslavija je svetlosnim godinama ispred "istočnog lagera" (Mađarske, Češke, Slovačke, Poljske; o Rumuniji i Bugarskoj da ne govorim). Od te tačke oni se okreću ka zapadu, a mi (Srbija) ka istoku. Iz socijalizma u komunizam-totalitarizam.
Bora Jović i najbliži saradnici SM više puta su svedočili da je na sastancima SM 88/89 često ponavljao kako Srbija prva treba da proglasi samostalnost i da izađe iz Jugoslavije. Šta se prelomilo da je pomenuti okrenuo ćurak ka "svi Srbi u jednoj državi"? To će i za potpisnika ovih redova ostati enigma.
Uglavnom, podržao je Srbe u Krajini ka nezavisnosti, pa im je okrenuo leđa. Najbolje o tome svedoči podatak da je sredinom decembra 1991. provladina "Politika" tek na 12. ili 17. strani objavila da je konstituisana SAO Krajina. A šta reći o tome da samo nekoliko dana kasnije njihov zvaničan zahtev da se Krajina i Srbija ujedine, Skupština Srbije nije uzela u razmatranje. Brojna su svedočanstva kako je SM preko bezbednjaka sve učinio kako bi akcija "Oluja" bila završena za samo nekoliko dana. A proterane nesrećnike je upućivao ka Kosovu zarad njegovih daljih planova. A šta reći o blokadi Republike Srpske 1994. godine? Koliko mu je do naroda bilo stalo govori i činjenica da za sve ratne godine NIKAD nije obišao ranjenike.
Spoljnopolitički, samo smo sebi davali autogolove. Pomenuću podržavanje komunista koji su oružjem zauzeli Rusku Dumu. Mislim da im to Jeljcin nikad nije oprostio.
Da preskočim užase hiperiflacije radi bogaćenja oligarhije na vlasti i krađe izbora 1996. i 2000. Bega stotina hiljada mladih u pečelbu kao jedini spas od mobilizacije. Dakle, na bazi informacija koje imam, pokušaću, priznajem okvirno, da odgovorim na pitanje šta je stvarni razlog za početak bombardovanja? I ulogu, pre svega, SAD u svemu tome.
Kada nađem sadržaj u crnoj hronici tipa "inicijali, se predozirao narkoticima" znam da ocenim da se on predozirao deset godina ranije kada je prvi put konzumirao narkotike. U politici nema statusa kvo. Stalno kretanje. I nečinjenje je propadanje.
Amerikanci imaju jedan lep eufemizam za korupciju. LOBIRANJE. Deceniju su naši preobučeni komunisti izbacivali parole tipa "istina će pobediti". Sve to vreme albanske organizacije su plaćale gde treba i koliko treba. A plaćeni lobira tamo gde je potrebno. U Predstavničkom domu, Kongresu i na drugim mestima. Holbrukova "šatl diplomatija" bilo je samo "ispipavanje pulsa" ko više daje, SM ili ko će više dati kada se stvore uslovi (Hašim Tači & co.)?
Priča se da je od SM traženo pet vojnih baza na KiM. Ne znam da li je to istina, ali znam da su u novim okolnostima jednu sasvim sigurno dobili - Bonstil. Procenjujem da je početkom jeseni 1998. već sve bilo "zacementirano". OVK je dobio "zeleno svetlo" za napad na našu policiju i vojsku. Čekao se samo povod za bombardovanje. Pragmatično rečeno, pražnjenje američkih nagomilanih skladišta municije, prostor za testiranje novih oružja, i dugoročni rast akcija vojne industrije. Čuli ste da je na taj sektor u SAD na ovaj ili onaj način "naslonjena" trećina privrede.
Naš narod ima izreku "Jači pas j...". Ali dovoljno je spomenuti onu luku za Srpsku barku. Bojim se da je ni do danas nismo našli i da lutamo prostranim okeanima između Kremlja, Pekinga, Vašingtona i Brisela. Svugde smo i nismo nigde. Zato nam niko i ne veruje u svetu "gde si moj ili moj neprijatelj."
O toj dvoličnosti zvaničnog Beograda najbolje govori činjenica da se Vojska Srbije reformiše prema NATO standardima. Prihvaćen je NATO kalibar minicije, imamo zajedničke vojne vežbe, razmenu operativnih podataka. NATO zvaničnici pohvaljuju tu saradnju dok se iz Predsedništva i Skupštine preko puta šalju poruke kao da smo ruska gubernija. Te činjenice svakako neće smetati našim mitomanima da osude ovu kolumnu.
A sada nešto lično. U jednoj pesmi Zabranjenog pušenja ima stih "ko ne brani svoj grad za mene je smrad". Kada su prve bombe pale na Novi Sad te 1999. uredno sam se odazvao modnim kreatorima koje su me zamolili da dotadašnju garderobu zamenim sivo-maslinastom. Uostalom, tih dva i po meseca učešća u ratu su mi prvi radni staž upisan u knjižicu. Koliko me matična država voli govori i činjenica da sam pola decenije pre i posle "radio na crno". Možeš da radiš "na crno" ili da uopšte ne radiš. Pa ti biraj. To je bio milje koje je stvorio čopor SM. I zato je realnije da ću kao kvoterbek učestvovati na superbolu nego prebrojati prvu penziju.
I za kraj, o novinarskom esnafu. Preskupo je ne ići po svoje mišljenje. Evo premašio sam pola veka a još sanjam prvu prosečnu platu u Srbiji. Kakve to veze ima sa početkom bombardovanja? Istina je lekovita. Šteta što je nema više. Čitali ste Andersenovu bajku "Carevo novo odelo". Pa ja sam vam onaj dečak koji viče - CAR JE GO! I baš sam uporan.
"A zašto su nas, sine, bombardovali?"
