Reklama
  • Agrometeorologija

Efekat staklene bašte

Poznata je činjenica da koncentracija ugljen-dioksida raste za oko 0,4% godišnje, i za oko 25% je veća nego pre sto godina, što samo delimično ukazuje na ozbiljnost posledica ovog efekta. U novije vreme, osim navedenih, gasovima staklene bašte se danas u većoj meri pridružuju i drugi gasovi čija koncentracija raste zbog raznih aktivnosti čoveka (metan, zbog poljoprivrednih aktivnosti) ili zbog direktne proizvodnje (hlorofluorokarbonati koji nisu ni postojali pre nekoliko decenija).

U odsustvu atmosfere površina Zemlje, pri albedu od 0,29, bi imala srednju temperaturu od -16 °C. Međutim, osmatranjima se došlo do vrednosti od 14 °C. Dakle, izračivanje površine Zemlje u znatnoj meri biva apsorbovano od strane ugljen-dioksida, vodene pare i ozona. Ova pojava koja se manifestuje kroz zadržavanje infracrvenog zračenja od strane atmosferskih gasova poznata je pod imenom - atmosferski efekat. Međutim, ovaj efekat je mnogo poznatiji pod imenom - efekat staklene bašte, pošto staklo koje pokriva staklene bašte, analogno, propušta kratkotalasno sunčevo zračenje ali zadržava zemljino izračivanje za talasne dužine veće od 3 m. Smatra se da ovaj naziv i nije sasvim primeren kako se to obično smatra jer apsorbovanje infracrvenog zračenja nije glavni uzročnik povišenja temperature u staklenim baštama. Naime, povišena temperatura u staklenim baštama više je uslovljena činjenicom da stakleni omotač sprečava dalje odlaženje toplog vazduha koji se kao topliji diže uvis. Poznata je činjenica da koncentracija ugljen-dioksida raste za oko 0,4% godišnje, i za oko 25% je veća nego pre sto godina, što samo delimično ukazuje na ozbiljnost posledica ovog efekta. U novije vreme, osim navedenih, gasovima staklene bašte se danas u većoj meri pridružuju i drugi gasovi čija koncentracija raste zbog raznih aktivnosti čoveka (metan, zbog poljoprivrednih aktivnosti) ili zbog direktne proizvodnje (hlorofluorokarbonati koji nisu ni postojali pre nekoliko decenija).

Postavlja se, naravno, odmah pitanje: može li se, i koliko pouzdano, predvideti šta će dalje da se dešava. Numerički modeli za opštu cirkulaciju atmosfere koriste se za ovu svrhu više od dve i po decenije. Tipično pitanje koje se tom prilikom postavlja je: koliko će porasti srednja globalna temperatura vazduha pri površini Zemlje ako se koncentarcija ugljen-dioksida (slika 1), ili opštije gasova "staklene bašte", udvostruči u odnosu na predindustrijsku vrednost u vazduhu (280-290 ppm). Neki od autora su ovakve račune objavili (WMO-ICSU, 1990), pri čemu se dobijene vrednosti kreću od 4,0 °C pa do 5,2 °C. Navedeni brojevi deluju zaista uznemirujuće. To uznemirenje može da se još više pojača ako se uzme u obzir da je štednjom goriva, tj. prelaskom u što većoj meri na energiju koja nije dobijena sagorevanjem fosilnih goriva (sunčeva energija, drugi alternativni izvori energije, nuklearna energija) i prestanakom proizvodnje hlorofluorokarbonata, moguće da se udvostručenje gasova staklene bašte odloži, ali ne i spreči.

Međutim, postoji nada da bi otopljenje moglo da bude i osetno manje od navedenih vrednosti (Lindzen, 1990). Ova nada se prvenstveno zasniva na činjenici da još ne postoji nepobitan znak da se neko vidno otopljenja zaista i događa, mada sadržaj ugljen-dioksida uredno raste već više decenija. Očigledno, potrebno je da se obave temeljna istraživanja mogućih klimatskih promena koja bi nas dovela do dragocenih informacija. Tom prilikom potrebno je da se istraživanja obavljaju uz upotrebu modela za interakciju tla i atmosfere za manje razmere, i uz korišćenje rezultata modela na globalnom nivou. Navešćemo jedan primer rezultata ovakvih istraživanja dobijenih za region južnog dela Mađarske, koji je u klimatskom pogledu sličan mnogim delovima Vojvodine. Prema računima koje je, uz korišćenje: rezultata dobijenih modelom za opštu cirkulaciju atmosfere, podataka o albedu zemljišta i klimatskim karakteristikama navedenog područja, obavio Mika (1993), nađeno je da je moguće otopljenje manje od predviđenog klimatskim modelom. Takođe, ustanovljeno je da pri povišenju temperature vazduha od oko 1 °C na globalnom nivou dolazi do smanjenja godišnje količine padavina, ali ne i količine padavina u letnjem periodu. Međutim, analiza podataka za temperaturu vazduha i količinu padavina na Paliću, za period 1949.-1990. god., ukazuje da su rezultati proistekli iz nje, delimično u korespondenciji s navedenim zaključkom, i to samo za vegetacioni period (Mihailović, 1997). Za ovaj period količina padavina ima trend porasta, s tim što temperatura vazduha ima trend opadanja, dok godišnja količina padavina i temperatura vazduha imaju trend porasta i opadanja, redom.

Odeljenje za meteorologiju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i Centar za meteorologiju i modeliranje životne sredine Novosadskog Univerziteta www.cmem.net