Reklama
  • Ishrana

Hleb sve lošijeg kvaliteta

Zbog toga što se pšenica ne razvrstava po kvalitetnim grupama udeo najkvalitetnijih sorti je spao na svega oko 25 do 30 odsto u ukupnoj proizvodnji.

Reći u Srbiji, zemlji tradicionalno dobre pšenice, da hleb nije najboljeg kvaliteta smatralo bi se jeresom. Da to danas nije daleko od istine pokazuju najnovije tvrdnje analitičara, prema kojima su na našim poljima sve manje zastupljene kvalitetne sorte pšenice. Zbog toga, ističu, rizikujemo da izgubimo stečene pozicije, čak i na tržištima u okruženju, koje su nam najveći kupci.

Visina otkupne cene, i pored upornog insistiranja ratara, i dalje ne zavisi od kvaliteta zrna koje proizvedu. Oni se zato sve više okreću sortama koje uz niža ulaganja daju veće prinose. Mana takvog žita je što nema visoku energetsku vrednost. Od takve pšenice i hleb i peciva su lošijeg kvaliteta, pa pojedine pekarske industrije, iz okruženja, uveliko zaobilaze brašno iz Srbije. Primer je Slovenija, gde smo u jednoj od najvećih industrija čuli da od našeg brašna teško može da se napravi kvalitetan hleb.

Direktor "Žitounije" Zdravko Šajatović ističe da su ove informacije, nažalost, tačne. Sve više se seje "pšenica sa tavana", jer je država, promenom politike subvencije, poslala poruku da ne želi da podstiče proizvodnju kvalitetne pšenice.

- Imamo situaciju iz Bosne koja je naš veliki kupac pšenice i brašna. Nekoliko proizvođača počelo je da poručuje poboljšivače pšenica iz Mađarske, mešaju je sa našom i proizvode vrlo kvalitetno brašno. Takvo kakvo ne može da proizvede nijedan naš mlin. To ukazuje da mi, perspektivno, možemo da izgubimo i ta tradicionalna tržišta na koje smo navikli - ističe Šajatović.

Pravilnik o razvrstavanju pšenice po kvalitetnim grupama u pripremi je već četiri godine. U Ministarstvu poljoprivrede iz godine u godinu obećavaju da će usvojiti nove propise, ali od toga nema ništa.

- Zbog takve situacije ratari koji proizvode zrno boljeg kvaliteta oštećeni su za 12 do 15 odsto po kilogramu - kaže agroekonomski analitičar Čedomir Keco, ističući da je država svojim pasivnim odnosom prema ovom problemu dosta doprinela lošem položaju u ratarstvu, ali i mlinarstvu, koje posluje na ivici profitabilnosti. Kaže da u Srbiji postoji nekoliko izuzetno kvalitetnih "tvrdih" sorti visokoproteinske pšenice (recimo, "zvezdana" i "simonida"), ali se onima koji je proizvode ne plaća dodata vrednost. Zbog toga je udeo najkvalitetnijih sorti, prema njegovoj proceni, svega oko 25 do 30 odsto u ukupnoj proizvodnji.

- Otkupljivači tajno razvrstavaju pšenicu i na tome zarađuju, to je javna tajna. Proizvođači od toga nemaju ništa. Pravilnikom bismo se mnogo toga rešili, ali nekome ne odgovara da tako bude - kaže Keco.

Srbija će tako, paradoksalno, u godini sa istorijski najvećim prinosom imati i ogromne zalihe pšenice koju će teško plasirati na strana tržišta gde takođe postoje velike zalihe. Procene su da ćemo uz količine prenete iz prethodne godine (oko 300.000 tona) imati na raspolaganju više od tri miliona tona pšenice, od čega najmanje dva miliona tona za izvoz. Trenutna cena od 15 dinara po kilogramu za proizvođače je neprihvatljiva i tvrde da sa takvim prihodom ne mogu da pokriju proizvodnju. Kao najveći proizvođači i izvoznik pšenice na tržištu Cefte pogledi ratara iz Srbije uprti su ka Crnomorskom regionu, gde se iz Amerike preselio centar svetske trgovine pšenicom. Najvažnije izvozno tržište za našu pšenicu je izvoz Dunavom za Konstancu (između 50 i 70 odsto izvoza), a ostalo se plasira u države iz okruženja - Bosna, Crna Gora, Makedonija, Albanija.

Analitičar Vojislav Stanković ističe da bi država mogla da ponudi rešenje problema u vidu javnih skladišta i jednim delom refundira troškove skladištenja ratarima. Kao i da donese propise o razvrstavanju pšenice po kvalitetnim grupama.

- Imamo Zakon o semenu i semenskoj robi kojim se preporučuju određene kvalitetne sorte pšenice. Ali osim što zabranjujemo GMO useve ne možete da sprečite ratare da seju sortu koja im je ekonomski najisplativija - smatra naš sagovornik.

Politika