Reklama
  • Agroekonomika

Lex specialis za zadružnu imovinu

Nepokretna imovina u zadrugama nastajala je delimično unošenjem privatne imovine zadrugara u vidu svog udela, a dominantni deo te imovine stečen je radom i poslovanjem brojnih generacija zadrugara i kooperanata u i posredstvom svoje zadruge – za šta nisu primali platu kao radnici u preduzećima i relativno malobrojni radnici u zadrugama.

U procesu postsocijalističke tranzicije privrede Srbije, imovina koju koristi zadružni sektor još uvek je izuzeta iz aktivnosti Agencije za privatizaciju i ubrzane vlasničke transformacije društvene u privatnu svojinu. Osnovni pravno-ekonomski i politički razlozi "ostavljanja na čekanju" sudbine imovine u društvenoj svojini sa kojom raspolažu naše zadruge, pre svega zemljoradničke, bili su decenijama neraščišćeni imovinski odnosi i relativno mali udeo zadruga u našoj privredi: 2.446 svih vrsta zadruga ili 3,2% od ukupno 75.878 preduzeća i zadruga, 13.573 zaposlenih ili 1,2% od ukupno 1.131.343 radnika u privredi, 37,5 milijardi dinara ili 0,98% od 3.834,4 milijardi dinara ukupnog prihoda privrede i minornih 29,9 milijardi dinara ili 0,86% od ukupno 3.462,1 milijardi dinara vrednosti stalne imovine privrede Srbije.

Konačno, Ministarstvo privrede, u saradnji sa predstavnicima drugih resornih ministarstava u čijim "poljima" deluju različite vrste zadruga (poljoprivredne, ribarske, potrošačke, stambene, zanatske, štedno-kreditne, uslužne, zdravstvene, studentske, omladinske i učeničke, ...), pripremilo je prvu verziju Nacrta zakona o zadrugama – koja je bila predmet javne rasprave sredinom jula ove godine u Skupštini Vojvodine. Tada su, relativno malobrojni predstavnici zadruga i zadružnih saveza, gotovo jednodušno izneli brojne zamerke na račun predlagača tog nacrta zakona. Posebno je negativno ocenjen predlog da "nepokretna imovina u društvenoj svojini, na kojoj pravo korišćenja ima zadruga, odnosno zadružni savez, postaju sredstva u državnoj svojini", što je od strane zadružnih poslenika okvalifikovano kao novi pokušaj i ranije sprovođenih "nacionalizacija zadružne svojine".

Izostavljajući opasku da prethodno nije urađena analiza zadružnog sektora privređivanja i (ne)sprovođenja odredbi aktuelnog Zakona o zadrugama (1996) o povraćaju zadružne imovine koja je tokom integracionih procesa u decenijama socijalističke privrede "uzurpirana" kao društvena svojina od strane poljoprivrednih preduzeća i agroindustrijskih kombinata, Ministarstvo privrede je pripremilo i drugu – poboljšanu - verziju Nacrta zakona o zadrugama koja je početkom ovog meseca bila predmet razmatranja i na Okruglom stolu Zadružnog saveza Srbije. Ovim predlogom se omogućava da zadruge i zadružni savezi, u roku od šest meseci, ukoliko poseduju dokaze da su nepokretnu imovinu koju koriste stekli "radom i poslovanjem (kupovinom, izgradnjom i dr.) ili na drugi način (poklon, legat, zadužbina, donacija, pravosnažna odluka državnog ili drugog organa i dr.)" prevedu iz društvene svojine i upišu u zemljišne i druge javne knjige kao zadružnu svojinu. Istom odredbom omogućava se zadrugama i zadružnim savezima da i bez postupka dokazivanja "izvrše evidentiranje pokretne imovine kao zadružne svojine" – budući da je ona zastarela i da ima značajno manju vrednost, te za njeno preuzimanje očigledno niko nije zainteresovan.

Međutim, po isteku propisanog roka od šest meseci, zakonom je predviđeno da se nepokretna imovina zadruga i zadružnih saveza evidentirana kao društvena svojina (za koju ne bude pokrenut postupak dokazivanja zadružnog vlasništva ili se taj postupak negativno okonča) prevede u državnu svojinu (!?), s tim da istu zadruge i zadružni savezi mogu uzeti pod zakup. Budući da bi to bilo očigledno "podržavljenje" de facto zadružne a de jure društvene svojine, postavlja se pitanje po kom osnovu se samo u zadružnom sektoru privrede društvena svojina prevodi u državnu (!?), dok je u svim drugim sektorima privrede imovina evidentirana kao društvena svojina predmet privatizacije putem aukcija ili eventualno tenderskih postupaka.

Ono što je najviše diskutabilno jeste izrazito očigledna razlika u sticanju nepokretne imovine evidentirane kao društvena svojina u zadrugama u odnosu na način sticanja imovine od strane subjekata privređivanja u drugim sektorima vlasništva. Naime, imovina u društvenoj svojini u preduzećima je sticana radom radnika na sredstvima u društvenoj i/ili državnoj svojini, koji su za svoj rad primali platu. Nasuprot tome, nepokretna imovina u zadrugama nastajala je delimično unošenjem privatne imovine zadrugara u vidu svog udela, a dominantni deo te imovine stečen je radom i poslovanjem brojnih generacija zadrugara i kooperanata u i posredstvom svoje zadruge – za šta nisu primali platu kao radnici u preduzećima i relativno malobrojni radnici u zadrugama.

Nepravedno bi bilo samo državu optuživati za sve nedaće kroz koje je prolazio zadružni sektor privrede Srbije, jer dobar deo krivice objektivno snose i sami zadrugari, a posebno jedan broj direktora zadruga – koji umesto da rade u interesu zadrugara kao "unajmljeni menadžeri" koriste sadašnje letargično stanje da kroz tzv. ugovore o poslovnoj saradnji sa privatnim "biznismenima" raskrčme imovinu koju su generacije srpskih zadrugara stvarale. Tome ih, u pojedinim slučajevima, pripomažu i poslenici stečajnih postupaka kojima se, po pravilu, sudbina zadruga "pečati" likvidacijom. Posebno zabrinjava osećaj da takve aktere devastacije zadružnog sektora privrede pomalo indolentno posmatraju poslenici u zadružnim savezima, koji, umesto da budu lideri u zaštiti i unapređenju zadružne imovine, gledaju kako da (u situaciji kada im zadruge uglavnom ne plaćaju članarinu) i sami "namaknu" pare za plate sebi i administraciji u tim savezima.

O "ugradnji seljačkog znoja" u stotine hiljada kvadratnih metara zadružnih domova, seoskih škola, ambulanti i veterinarskih stanica, odnosno stotine hiljada kilometara seoskih puteva, vodovoda, električnih i telefonskih linija – što je sve postalo državna imovina, preko stalnih "makaza cena" na štetu poljoprivrednih proizvoda koje su predavali svojim zadrugama a ove ih zarad očuvanja "socijalnog mira" isporučivale po niskim cenama radnicima i građanima, do neučestvovanja u prisvajanju barem mrvica akcija sa uglavnom već ispražnjene "privatizacione trpeze" društvenog kapitala – izlišno je ukazivati. A posledice su decenijske migracije mlađeg seoskog stanovništva najpre u naše gradove i zatim u pečalbu po evropskim i prekookeanskim zemljama, a danas već očigledna devastacija tzv. ruralnih područja u kojima njegove poslednje stanovnike uz zvuke posmrtnih zvona ispraćaju zakorovljene njive i voćnjaci, paučina praznih štala, škripa razvaljenih prozora sa napuštenih kuća, ...

Poznavaoci naše zadružne prakse znaju da nije sporno utvrditi imovinu sadašnje generacije zadrugara – koja je stečena uplatom njihovim članskih uloga i njenim uvećanjem po osnovu eventualne raspodeli dobiti iz poslovanja zadruge u periodu od njihovog pristupanja zadruzi do danas.

Međutim, krucijalno pitanje je kako utvrditi i prevesti dominantni deo zadružne imovine koji je nastao radom brojnih generacija naših zadrugara u proteklih 160 godina. Ako ni u petogodišnjim periodima za vreme režima prethodne socijalističke (1996 – 2000) a ni ove demokratske vlasti (2001 – 2006) nije realizovana odredba aktuelnog Zakona o zadrugama da se vansudskim ili sudskim dokazivanjem imovina stvorena radom zadrugara uknjiži kao zadružna svojina, to će i praktično "prepisane" odredbe novog zakona za zadružne pregaoce i dalje predstavljati samo "šargarepu na dugom štapu".

Zato, u godini kada zaboravljamo da barem skromnim skupom obeležimo u svetu redak jubilej – 160 godina od osnivanja kreditne zemljoradničke zadruge u Bačkom Petrovcu (1846) – prve zadruge na današnjoj teritoriji Republike Srbije i treće zadružne organizacije u Svetu, a u ime miliona zadrugara iz brojnih generacija zadružnih poslenika, predlažem "gospodi što nosi po meri krojena odela" da donesu (još jedan) lex specialis i celokupnu nepokretnu imovinu u zadrugama evidentiranu kao društvena svojina prevedu u zadružnu svojinu. To bi bilo pravedno, ekonomski racionalno, administrativno najjednostavnije i politički najprihvatljivije rešenje za višedecenijske probleme koji su nastali po osnovu "utapanja" putem brojnih integracionih procesa zadružne imovine u društvenu svojinu odnosno političke zabrane uknjižavanja zadružne svojine – čak i pravno nedopustivog isknjižavanja već uknjižene zadružne svojine i njenog ponovnog preknjižavanja u društvenu svojinu, što potvrđuju i slučajevi po osnovu jednog prošlogodišnjeg dopisa sadašnjeg visokog državnog funkcionera Ministarstva privrede Srbije.

Time bi se izbegli dugotrajni, skupi i necelishodni sudski postupci, a istovremeno bi aktuelna vlast ispunila delić socijalne pravde prema u Srbiji najobespravljenijem zadružnom sektoru privrede.

U protivnom, imovina u zadrugama biće potpuno devastirana kroz već započete i sve više novih stečajnih postupaka u zadrugama, rasprodajom imovine zadrugara od strane radnika zaposlenih u zadrugama i zadružnim savezima, ubrzanim prevođenjem zaposlenih radnika u zadrugare i marginalizacijom uticaja istinskih zadrugara, a naročito po osnovu sve brojnijih ugovora o tzv. poslovno-tehničkoj saradnji između privatnih firmi i sadašnjeg rukovodstva zadruga. Tu "crnu slutnju" nedvosmisleno potvrđuje podatak da je ukupan neto gubitak u svim zadrugama Srbije u 2005-toj veći za 2,2 puta nego u 2004. godini, što znači da je u samo jednoj godini tako "uspešnog" poslovanja praktično "pojedeno" čak 11,7% od 23,4 milijarde dinara ukupne vrednosti zadružnog kapitala koji je preostao posle 160 godina zadrugarstva u Srbiji.

Prof. dr Miladin M. Ševarlić, predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije