Reklama
  • Intervju

Prof.dr Miladin Ševarlić: Šljiva može da nadmaši malinu

Barem 20 odsto stabala šljive moglo bi se prevesti iz konvencionalne u organsku proizvodnju, odnosno šljivu bez hemikalija ili, kako se to obično kaže "neprskanu". To bi bila osnova da se uz sertifikat akreditovane institucije najmanje 50 hiljada tona proizvoda od šljive izveze na svetsko tržište sa oznakom "Organic Plums-Fruit of Serbia".

Za unapređenje šljivarstva u Srbiji od suštinskog značaja je donošenje mera agrarne politike koje bi imale dugoročan karakter. Između ostalog i zbog toga što je reč o voćnoj vrsti čiji zasadi imaju vek eksploatacije koji premašuje 15 godina - ističe na početku razgovora za "Danas" prof.dr Miladin Ševarlić, šef Katedre ekonomike poljoprivrede i tržišta na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Kada je reč o proizvodnji šljive prema njegovim rečima potrebno je da se pre svega unapredi proizvodnja matičnih podloga i sadnica šljive.

Nedopustivo niska cena

- Odsustvo dugoročne politike i marketing strategije za plasman proizvoda od šljive i našeg voća uopšte na inostrano tržište rečito potvrđuju i štrajkovi proizvođača višnje, maline i kupine. Takođe i nedopustivo niska ovogodišnja otkupna cena šljive na nivou od oko četiri dinara po kilogramu, čime se mogu pokriti samo troškovi berbe i stavljanja u kace radi pečenja rakije - naglašava Ševarlić.

U toku je rad na izradi Zakona o sadnom materijalu, s tim da bi u njemu trebalo pooštriti uslove koji određuju ko i na koji način može da se bavi proizvodnjom sadnog materijala i takođe predvideti mehanizme za rigorozniju kontrolu proizvodnje i prometa sadnica. Propusti u ovom segmentu šljivarstva ostavljaju značajne štetne posledice na prinose i kvalitet šljive. Dešava se i da se raznim kanalima iz Mađarske uvoze čak i kalem grančice čačanskih sorti šljiva koje naši kalemari koriste za proizvodnju sadnica šljive. Sve to u drugim zemljama nije dozvoljeno - kaže profesor Ševarlić.

Šljiva bez hemikalija

Barem 20 odsto stabala šljive moglo bi se prevesti iz konvencionalne u organsku proizvodnju, odnosno šljivu bez hemikalija ili, kako se to obično kaže "neprskanu". To bi bila osnova da se uz sertifikat akreditovane institucije najmanje 50 hiljada tona proizvoda od šljive izveze na svetsko tržište sa oznakom "Organic Plums-Fruit of Serbia". Izvozni prihod bio bi uvećan za razliku u ceni između artikala konvencionalne i organske proizvodnje, dakle za oko 30 odsto. Nažalost, ni četiri godine od donošenja Zakona o organskoj poljoprivredi nemamo nijednu domaću firmu akreditovanu za kontrolu organske proizvodnje i izdavanje sertifikata za Organic Food.

Prinosi šljive kod nas su relativno niski - između 7 i 15 kilograma po stablu u pojedinim godinama. Potencijalna rodnost ove voćke je nekoliko puta veća pa bi se minimalnim poboljšanjem obrade, đubrenjem i eventualno navodnjavanjem mogao značajno povećati rod. Ako bi se prinos po stablu uvećao samo za pet kilograma, dobilo bi se godišnje 220 hiljada tona šljive više. Koliki se novac gubi zbog moguće, a neostvarene proizvodnje, lako je izračunati.

Nacionalni savet za šljivu

- Učesnici petog po redu naučno-stručnog skupa "Dani šljive Srbije" održanog 11. i 12. septembra u Koštunićima pokrenuli su inicijativu da Društvo srpskih domaćina uz pomoć države i privrede iduće godine organizuje prvi svetski festival šljive i šljivovice u Koštunićima. Tako bi se ostvarila i značajna marketinška promocija srpske šljive i srpskih rakija šljivovica.

Predstavnik Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) na ovom skupu izrazio je spremnost da se ova državna ustanova jednim posebno osmišljenim projektom uključi u marketinšku promociju šljive, šljivovice i drugih proizvoda od šljive.

Predloženo je takođe da se pri Ministarstvu poljoprivrede obrazuje Nacionalni savet za šljivu čije bi članove imenovali Naučno-voćarsko društvo i druge naučno-stručne i poslovne asocijacije.

Neophodno je i da se pri Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine obrazuje ekspertski tim za izradu dugoročnog istraživačkog projekta koji bi doprineo unapređenju proizvodnje, prerade i plasmana šljive i proizvoda od šljive u Srbiji. Deo sredstava za finansiranje tog projekta mogao bi se obezbediti izdvajanjem 10 odsto sredstava koje država u vidu akciza ubira od prometa šljivovice. Uveren sam da bi se ta sredstva brzo efektuirala u povećanju obima, poboljšanju kvaliteta i asortimana proizvoda od šljive, uspešnijoj promociji na inostranom tržištu i većoj profitabilnosti proizvodnje i prerade šljive - navodi profesor Miladin Ševarlić.

Budući da je najviše zastupljen ekstenzivni način uzgoja, što uzrokuje niske prinose i značajne oscilacije u obimu proizvodnje u pojedinim godinama, da bi se održao sadašnji obim proizvodnje šljive u Srbiji potrebno je unapređenje agrotehnike u zasadima šljive i podizanje godišnje najmanje dve do tri hiljade hektara novih zasada sa intenzivnim načinom uzgoja.

Institut za voćarstvo u Čačku je šljivarstvu Srbije, ali i drugih evropskih zemalja, podario veći broj kvalitetnih novih sorti šljive, kao što su čačanska rana, čačanska rodna, čačanska lepotica ili valjevka. U aprilu ove godine priznate su i tri nove sorte, sa nazivima boranka, timočanka i mildora. Boranka stiže za upotrebu u svežem stanju sedam dana posle branja, a mildora je pokazala izuzetne rezultate kao šljiva za sušenje, navodi Ševarlić i dodaje da je u tom kontekstu nedopustivo da Srbija, odnosno državna zajednica SCG, nisu regulisale članstvo u Međunarodnoj uniji za zaštitu biljnih sorti (UPOV). Zbog toga naši selekcionari šljive, suncokreta, kukuruza, pšenice, različitih vrsta povrća i drugih kultura nisu u mogućnosti da potpunije zaštite svoja autorska prava i prihode po osnovu naknade za korišćenje intelektualne svojine

Kada je reč o preradi šljive naš sagovornik smatra da je neophodno ili privatizovati ili revitalizovati velike prerađivačke kapacitete. Kao primer se može navesti "Srbijanka" iz Valjeva koja je pojedinih godina zajedno sa kooperantima proizvodila više od pet hiljada tona suve šljive. Ove godine, nažalost, iako je postojala konkretna potražnja kupca iz Kanade za 2.500 tona suve šljive, čak ni od 15 domaćih proizvođača suve šljive nismo uspeli da prikupimo potrebnu količinu. Uz to svaki od proizvođača imao je zbog različitih tehnologija sušenja šljivu različitog kvaliteta. To je nedopustivo ako se želi značajniji izvoz suve šljive, budući da inostrani partneri traže ujednačeni kvalitet.

Već decenijama se 80 do 90 odsto ukupnog roda šljive prerađuje u rakiju. Istovremeno se proizvede samo još nekoliko drugih artikala od šljive (suva šljiva, pekmez, džem, marmelada). Na neophodnost proširenja asortimana naših firmi ukazuje i činjenica da se u svetu na tržište plasira više od 50 različitih artikala od šljive. U tom pogledu za pohvalu je potez beogradskog "Agroekonomika" koji je nedavno prvi na tržište izbacio dva voćna koktela koji u sebi sadrže sok od šljive.

Vrlo je pohvalno i to što je Ministarstvo poljoprivrede u saradnji sa Ministarstvom finansija ove godine prvi put uvelo izvozne subvencije za neke proizvode od šljive. Reč je o izvoznom podsticaju od 10 odsto za suvu šljivu i pekmez i 7 odsto za ručno cepanu zamrznutu šljivu. Sa stanovišta dugoročnijeg planiranja proizvodnje i prerade šljive nedopustivo je, ipak, da uredba koja to propisuje važi samo od 30. aprila do 31. decembra ove godine, posebno zbog toga što će glavnina šljive iz ovogodišnje berbe biti eksportovana tek u 2005 .godini. Tih 10 odsto izvozne subvencije umnogome mogu odlučiti o konkurentnosti naše šljive na svetskoj pijaci, a što je još gore moglo bi se desiti da žurbom do kraja godine celokupnu količinu suve šljive uputimo u izvoz i tako sami sebi zbog prevelike ponude u kratkom rodu oborimo cenu - upozorava Ševarlić.

Ako se zna da proizvodnja šljive ima dugoročni karakter takve i slične uredbe trebalo bi da budu sa rokom važnosti od desetak godina, a njihovim izmenama i dopunama mogla bi se menjati visina subvencija za izvoz pojedinih proizvoda od šljive u zavisnosti od raspoloživih budžetskih sredstava i procene konkurentnosti naših proizvođača na inostranom tržištu.

Sagovornik "Danasa" predlaže i da se uz postojeće izvozne subvencije za suvu šljivu, pekmez i ručno cepanu zamrznutu šljivu uvedu subvencije za izvoz liofilizovane šljive i voćnih sokova od šljive. Liofilizovana šljiva, za razliku od suve, zadržava oblik, boju i ukus sveže šljive. Po ugledu na druge zemlje, na primer Sloveniju, bilo bi dobro da i Srbija za sve artikle voćarstva koji se izvoze u takozvanoj komercijalnoj ambalaži obezbedi subvencije na nivou do 0,10 evra po jednom pakovanju. U isto vreme postojala bi obaveza da se na komercijalnoj ambalaži svakog proizvoda vidno istakne indikacija zemlje porekla "Fruit of Serbia" ili ako se radi o soku od šljive, suvoj šljivi u mini pakovanju ili srpskoj šljivovici "Plums of Serbia".Tako bi svakom potrošaču u inostranstvu proizvodi od šljive iz Srbije bili prepoznatljivi i postepeno se obrazovao brend srpskog voća ( "Fruit of Serbia" ), odnosno srpske šljive ( "Plums of Serbia" )

Duboko sam uveren da šljiva može da postane značajniji izvozni proizvod Srbije nego što je to danas malina. O tome ubedljivo govore i podaci FAO prema kojima je u poslednjih 40 godina obim proizvodnje šljive u svetu povećan sa 6 na 10 miliona tona, odnosno oko 63 odsto. Istovremeno uvoz šljive i proizvoda od šljive sa oko 60 000 tona uvećan je na 500.000 tona, dakle veći je 8,4 puta ili za 740 odsto. Ako se uzmu u obzir ovi pokazatelji sledi da Srbija ima potencijalnu šansu za izvoz šljive i proizvoda od šljive. To važi kako za izvoz sveže šljive za stonu upotrebu u evropske zemlje, gde smo zbog transportnih troškova konkurentniji od drugih proizvođača ( Bugarska,Turska), tako i za izvoz prerađevina od šljive, kod čega bi bile uključene i druge zemlje sveta - naglašava Ševarlić.

Za nastup na inostranom tržištu neophodno je da domaći proizvođači i osobito prerađivači šljive poštuju standarde kvaliteta, počev od integralne zaštite u proizvodnji, preko serije standarda kvaliteta ISO, do sistema HACCP.

Potrebno je i da se našim proizvođačima šljive i proizvoda od šljive ukaže na potrebu da oficijelno zaštite robnu marku (žig) svojih proizvoda. U svetu je potvrđeno da se vrednost proizvoda činom zaštite njegove robne marke uvećava za najmanje 10 odsto. Treba pomoći i osnivanje udruženja proizvođača šljive i šljivovice. Ove asocijacije bi na osnovu pravilnika koje su prethodno usvojile zaštitile geografsku oznaku porekla proizvoda iste vrste ali različitih robnih marki sa određenog geografskog lokaliteta. Kao primer se mogu navesti "čačanska šljivovica","valjevska šljivovica","suvoborska šljivovica" i tome slično. Potom bi se celokupna proizvodnja šljivovice plasirala sa jedinstvenim znakom identifikacije koji bi glasio "srpske šljivovice". Jedino na taj način može se naše nacionalno piće u značajnijem obimu plasirati na inostrano tržište i poboljšati konkurentnost u odnosu na konjak, viski, votku ili tekilu - zaključuje profesor Miladin Ševarlić.

Čedomir Popović, "Danas"