Reklama
  • Ratarstvo

Realnost semenarstva kod nas

Zašto su za samo nekoliko godina površine pod semenskim usevima sa 50.000 hektara smanjene na ispod 40.000 hektara?

Seme ratarskih kultura kao što su pšenica, kukuruz, soja, suncokret i ostao, igra ključnu ulogu u poljoprivredi Srbije. Kroz decenije, Srbija je imala dugu tradiciju u proizvodnji semena, ali nažalost, poslednjih godina svedoci smo da se površine pod semenskom proizvodnjom sve više smanjuju.

2024-vladimir-miklic.jpg (139 KB)
dr Vladimir Miklič, rukovodilac Odeljenja za suncokret u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo 

Ova situacija izaziva zabrinutost stručne javnosti. Naime, smanjenje proizvodnje sopstvenog semena u Srbiji dovodi do sve većeg uvoza semena iz drugih zemalja. Mogli bismo se zapitati zašto je toliko važno da proizvodimo sopstveno seme. Odgovor na to pitanje je veoma jednostavan - proizvodnja semena je ključna za prehrambenu sigurnost svake zemlje, uključujući i Srbiju.

Kada govorimo o značaju semena, treba istaći da je ono osnova svakog uspešnog useva. Kvalitetno seme u kombinaciji sa odgovarajućim agrotehničkim merama predstavlja početak svega u poljoprivredi. Bez kvalitetnog semena, nijedan usev neće uspeti da ostvari svoj pun potencijal. Srbija ima veliku raznolikost klimatskih uslova i zemljišta, što je idealno za raznoliku proizvodnju semena ratarskih kultura. Međutim, kako bismo iskoristili ovu prednost, potrebno je da se fokusiramo na povećanje površina pod semenskom proizvodnjom. Neki od važnih faktora koji utiču na smanjenje proizvodnje sopstvenog semena u Srbiji su nedovoljno ulaganje u istraživanja i razvoj, nedostatak edukacije i podrške institutima, kao i sve veća konkurencija sa uvoznim semenom.

Semenarske kuće, poljoprivredne institucije i druge relevantne organizacije trebalo bi da udruže snage i zajednički rade na podizanju svesti o važnosti semena, kao i na pronalaženju rešenja za unapređenje proizvodnje. Jedna od mogućnosti je podrška razvoju lokalnih semenarskih kompanija, koje mogu da ponude kvalitetno seme prilagođeno specifičnim uslovima Srbije. Ta podrška bi trebalo da podrazumeva i tehničku edukaciju, kao i investicije u istraživanje i razvoj, kako bismo održali postignute visoke standarde kvaliteta semena.

Takođe, treba istaći i važnost informisanja poljoprivrednika o prednostima korišćenja deklarisanog semena. Osim prehrambene sigurnosti, proizvodnja sopstvenog semena omogućava veću kontrolu nad kvalitetom useva, a samim tim i veći profit za poljoprivrednike.

O svemu navedenom više nam je govorio rukovodilac Odeljenja za suncokret u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo Vladimir Miklič.

Neposredno pre ovog intervuja ste mi rekli da je u poslednjih nekoliko godina semenska proizvodnja u Srbiji sa nekih pedesetak hiljada hektara, pala na ispod 40 hiljada hektara, što za tako kratak period predstavlja značajan pad. Šta opterećuje proizvodnju semena u Srbiji?

  • To je tačna informacija koju smo dobili od zvaničnih organa. Problemi su brojni. Teško je sada zasnovati proizvodnju. Ima više faktora. Da pođemo od cena. Zaista je postalo dosta skupo proizvoditi u Srbiji. Naročito poslednje dve ili tri godine. Skočila je cena zbor rata u Ukrajini, porasta cene merkantile, porasta cena svih inputa, energenata, radne snage, đubriva, pesticida, tako da su mnogi odustali od semenske proizvodnje. Novi vlasnici mnogih privatizovanih sistema ne žele da se bave semenskom proizvodnjom. Oni idu na onu osnovnu, elementarnu, ratarsku proizvodnju. Mi smo prinuđeni da radimo semensku proizvodnju i u Rumuniji, Italiji i nekim drugim zemljama. Radili smo to i pre. Srbija je mala zemlja i rizik je da se sve skoncentriše na jednom ograničenom prostoru. Često i zakoni favorizuju uvoz semena u odnosu na proizvodnju u Srbiji. Nekada je i nama lakše da uvezemo seme nego da ga ovde proizvodimo što je nonsens.

Nekada imamo propise strože nego u Evropskoj uniji. Da pomenem primer prostrone izolacije.

  • To je važno kod stranooplodnih biljnih vrsta i ovih koje se oprašuju vetrom kao kukuruz, ali pogotovo kod entomofilnih kao što je suncokret. Kod nas je prostorna izolacija propisana na 1.500 metara. To je razmak između parcele gde se umnožava seme C1 kategorije. Za ove više kategorije to je još i više. U zemljama EU je između 500 i 1.000 metara. Kada sam ja počeo da radim onda je propis bio 3.000 metara. Tad su postojali veliki sistemi pa smo lakše nalazili izolaciju. Sada posle povraćaja zemljišta to je znatno teže. Ipak treba voditi računa ako se ova razdaljina smanji može doći do povećane stranooplodnje. Pčele lete i do 10 kilometara. Može se desiti da taj divlji suncokret koji se lako širi, i koji je opasan korov, i jako se teško suzbija, da ga bude više u našem semenu.

Kako su to rešili u drugim zemljama?

  • U Mađarskoj onaj koji hoće da se bavi semenskom proizvodnjom, to prijavi lokalnoj samoupravi, i prijave se oni koji hoće da se bave menkartilnom, i tu se pravi neki kompromis. I zahvaljujući tome, Mađarska ima često duplo veće površine pod semenskim suncokretom nego što imamo mi.

Kako su poljoprivredno razvijene zemlje uredile proizvodnju “farm safe seed-a” ili upotrebu semena sa tavana?

  • Neki podaci govore da se u Mađarskoj koristi samo 12% deklarisanog semena. Ali tamo postoje drugi mehanizmi. Ima jedna direktiva u Evropskoj uniji i sistem koji je najviše zastupljen u Fancuskoj ili Belgiji gde se dozvoljava da se koristi seme sa tavana, ali svi proizvođači hlebne pšenice moraju da plate određenu nadoknadu državi. Oni koji su mali proizvođači oslobođeni su nadoknada. Iz ovog fonda se novac vrati onima koji dokažu na osnovu deklaracije da su sejali sertifikovano seme. Sličan propis postoji u Velikoj Britaniji i njegova je svrha da se te pare ulože u stvaranje novih sorata i hibrida koji će biti prilagođeni za uslove koji vladaju u Velikoj Britaniji, kaže Vladimir Miklič.

Do kakvih podataka je došao Agroservis?

Informativna agencija Agroservis bavila se istraživanjem o proizvodnji semene kod nas. Evo do kakvih podataka su došli.

Prema zvaničnim podacima iz 2022. godine ostvarili smo izvoz semena u vrednosti od 158 miliona evra, i zabeležili suficit od 91 miliona evra. Agroservis je istraživao ovaj trend, jer nije jasno da seme uvozimo za svoje potrebe, a da imamo dobit u izvozu.

Otkrili smo da polovinu zrna kukuruza za setvu uvozimo iz EU zemalja, suncokreta i uljane repice čak 80%, a šećernu repu za sve setvene površine. Evidentan je rast uvoza suncokreta, gde smo ne tako davno bili dominantni kao i sa semenom kukuruza. Ubrzano smo izgubili veće prisustvo ove uljarice na našim njivama ali se situacija svake godine poboljšava jer naš Institut za ratarstvo i povrtarstvo ima kvalitetno seme. Inostrane kompanije koje se bave semenarstvom u Srbiji, ovde su našle dobre ratare i posao teče po dva modela. Prvo, seme koje kombajniraju i samo delimično dorađuju u džambo vrećama šalju u doradne centre, najčešće u Austriju. Ima semenskih kuća koje kod nas dorađuju i pakuju seme ali je to manjeg obima. Svako seme koje se otpremi preko granice se evidentira kao izvoz, i to je suficit koji se javlja.

Poznavaoci semenske proizvodnje tvrde da je zahtev za upotrebu serfifikovanog semena uz podsticaje države novi kvalitet za ratare, ali u našim uslovima najmanje se odnosi na seme naših Insituta. Zemlje koje su za sopstvena gazdinstva uvele kao obavezno sertifikovano zrno u setvi, imaju i jasne sankcije za one koji se ne pridržavaju tog pravila. Onaj proizvođač koji ne koristi takvu ponudu države, gubi status aktivnog gazdinstva. Selekcioneri našeg vodećeg Instituta za ratarstvo i povrtarstvo tvrde da je proizvodnja semena složen posao i da zahteva poštovanje mnogih pravila, a pogotovu izolaciju. Zbog toga za reprodukciju suncokreta koriste usluge ratara u drugim zemljama i zrno koje uvezu beleži se kao uvoz.

Soja i pšenica se kod nas seju bez deklaracija iz sopstvene merkantilne  proizvodnje. Praktično, semenske pšenice u ponudi prema ratarima je sve manje. Pretpostavlja se da će ove godine ratarima u Srbiji biti ponuđena pšenica sa deklarisanom semenom za tek 30.000 hektara. Interesovanje ratara uglavnom je vezano za predosnovno i osnovno seme, ali i reprodukciju C1. Među najtraženijim sortama pšenice su simonida, zvezdana, pobeda, renesansa, apač… i to kao C1 reprodukcija. Upotreba semena pšenice i soje koje ratari pripremaju za setvu iz merkantilne proizvodnje ne plaćaju nikome za autorstvo, niti se ova proizvodnja evidentira. U mnogim zemljama semenska proizvodnja i ovakav način upotrebe stvorenih sorti je zakonski regulisano. Dobra praksa je u Francuskoj i Belgiji. Farmeri imaju najveći interes za zdravo seme i solidne prinose pa se drže kvaliteta koje nude selekcioneri.

Naši Instituti su daleko od modela prodaje autorskih prava i zaštite sorti, već se bave celom linijom, od stvaranja, preko umnožavanja, do prodaje. Zakon o semenarstvu koju ima naša zemlja je prevaziđen i ceo ovaj sektor je u zapećku državne administracije, pa je čudno što se sada javljaju ideje o trošenju budžetskog novca za upotrebu semena.

U susednoj Hrvatskoj podignuta je uzbuna, jer zemlja ne može da se oslobodi zavisnosti od uvoza i skupog semena. Uvoz nije pokriven izvozom, pa semena koja stižu preko granice plaćaju 2.482 evra po toni. U Srbiji prosečna izvozna cena je 1.053 evra za tonu, a uvozna 3.072 evra za tonu.

Površine pod semenskom proizvodnjom u EU su oko dva miliona hektara i većina zemalja beleži pad. Porast postoji u Danskoj 5 %, Švedskoj 2% , Kipru 7%, a u Hrvatskoj 4%. Iskusni semenari tvrde da je ova proizvodnja isplativa i da po obimu može doneti veći priliv deviza nego prodaja malina.

Đorđe Simović

Zadovoljni ste sadržajem? Prijavite se za besplatan bilten!