Reklama
  • Intervju

Silvija Gvozdenac - Tačno, pravovremeno i analitički

Izbegava senzacionalizam, predstavlja primere dobre prakse i analizira šta se krije iza javno izgovorenih reči državnih činovnika

Činjenica je da poslednjih godine imamo hiperinflaciju agrarnih sadržaja, kako u štampanim tako i u elektronskim medijima. Mnogo je prosečnosti, plasiranja neproverenog sadržaja i otvorene propagande. Baš iz tog razloga, trebalo bi među novinarima izvojiti dobre primere, kojih, na svu sreću ima.

2018-silvija-gvozdenac
Silvija Gvozdenac

To svakako jeste novinarka Radio-televizije Vojvodine, Silvija Gvozdenac. Uređuje dnevno-informativnu emisiju o poljoprivredi, “Agrodnevnik” kao i jednočasovnu emisiju o poljoprivredi “Agromozaik” koja je na programu svake druge nedelje na RTV 1.

Radila je i na lokalnoj televiziji Beočin, zatim TV Panonija, na televiziji B92 kao dopisnik, a iskustvo u medijima iskoristila je u odnosima sa javnošću u kabinetu zamenika gradonačelnika Novog Sada.

Radili ste u različitim redakcijama. Koje su sličnosti ali i po čemu se razlikuje agrarno novinarstvo od ostalih tipova ove branše?

Tačno je da sam radila u različitim redakcijama i uglavnom sam pratila rad Skupštine Vojvodine, rad adminsitracije kao i političkih aktera. Sa poljoprivredom se srećem na početku karijere prativši rad, između ostalog, i sekretarijata za poljoprivredu, kada kao mlad novinar izveštavam o borbi protiv genetski modifikovanih organizama, izvozu govedine, privatizaciji u poljoprivredi. Mišljenja sam je da ne postoje velike razlike u tome da li izveštavate o budžetu ili agrarnoj plitici, ali je važno da to ne ostane samo izveštaj. Svaki novinar mora da se trudi da prenese javnosti šta se dešava iza reči koje se iznose javno. Primetila sam da kako Vi kažete “agrarno novinarstvo” nije uspelo da izbegne senzacionalistički pristup. Primer za to je vest o zamrznutom mesu iz 1980. godine koje je trebalo da se nađe na našem tržištu ili se radi o toksičnom paradajzu. Tu zamku nisu uspeli da izbegnu ni specijalizovani mediji za poljoprivredu.  

Koji su Vam prioriteti pri određivanju teme koju pripremate? O čemu vodite računa?

Biram temu tako što se trudim da je uvek aktuelna, i naravno, treba uvek promovisati dobre proizvođače koji su još u povoju, kao primer navodim organske proizvođače. Uvek se trudim da u svemu nađem informaciju koja će koristiti poljoprivredniku, političaru ili stručnjaku. Naravno, pošto sam u poljoprivredi tek tri godine daleko od toga da sam u potpunosti usvojila terminologiju i do kraja karijere ću morati da učim, ali, sa druge strane, uvek se  trudim da javnosti razjasnim neki događaj ili društvenu pojavu.

U Srbiji postoji puno agrarnih sadržaja: tv emisije, časopisi, radijske emisije, portali. Kako vi ocenjujete tu scenu danas? Koliko je novinarskog a koliko pr-a u tim sadržajima?

Specijalizovani mediji često ne nude informaciju, nego se upravo bave, kako ste rekli, PR-om. Moram da dodam da su i naslovi senzacionalistički, s tim da se dalje u tekstu ne razjašnjava informacija pa je samim sve to zajedno nema nikakvu suštinu.  

Koliko je novinarstvo, pa samim tim i agrano - površno? Da li se obrađuju samo osnovne informacije ili se ide i dublje u analizu? Da li s jedne strane ima volje kod novinara za analitičkim pristupom i da li ih redakcije podržavaju u tome?

Veliki broj novinara ne traga za istinom ili ih uopšte nije briga šta neka informacija znači. Na primer, u Skupštini Srbije na raspravu čeka sporazum o slobodnom izvozu proizvoda iz Srbije u Tursku i obrnuto. To možete da vidite na skupštinskom sajtu. Gotovo sam uverena da niko nije pitao resornog ministra kako je mogao šest meseci ranije da najavi da već možemo da izvozimo a da pri tom  taj sporazum nije ni usvojen. Nažalost, većina novinara apriori uzimama ono što resorni minsitri govore a da to i ne proverava, jer, Bože moj, ko će proveravati vladinonog službenika.

Ocenite aktuelnu agrarnu politiku. Šta bi ste poručili administraciji? Gde bi ih trebalo podržati a šta bi trebalo da menjaju?

Agrarna politika je takva da administarcija radi jedno a ministar drugo, i naravno, najveći problem je to što nema kontinuiteta u agrarnoj politici. Primer za to je Zakon o poljoprivrednom zemljištu. Prvo su prioritet imali ratari, sada stočari, pa strani i domaći inestitori. Kada vam se zakoni stalno menjaju to svakako obeshrabruje potencijalne investitore.

Poslednjih godina sve više se ukazuje na demografsko odumiranje našeg sela. Kako negativne trendove bar usporiti? Šta bi trebalo da budu prioriteti?

Selo izumire jer se niko ne bavi njime. Mladi odlaze. Retko ko hoće da ostane na zemlji i da je radi. Mozda su i poljoprivrednici delimično za to krivi, jer svoj posao ne predstavljaju afirmativno već su u javosti prepoznati kao ljudi koji stalno kukaju.

Od strane establišmeta se kao mantra ponavlja teza da će "poljoprivrednici biti najveći dobitnici evrointegracija". Koliko je taj optimizam utemeljen?

Naša poljoprivreda ništa neće imati od evrointegracija dok ne bude konkurentna.

Da Vas neki vlasnik kapitala upita za savet u koji segment poljoprivrede da uloži šta bi ste mu savetovali?

Dok se agrarna politika ne utemelji nikom ne bih savetovala da ulaže u poljoprivredu.

Đorđe Simović, Agrolist