Foto: agrex.it
Azot spada u grupu neophodnih makrohranljivih elemenata i zajedno sa ugljenikom i vodonikom čini organogene elemente. Azot je konstitucioni element i deo je mnogih jedinjenja u biljkama: proteini, hlorofil, enzimi, nukleinske kiseline, aminokiseline, hormoni, pigmenti, vitamini, amini, amidi. Među neophodnim elementima za rast i razviće biljaka u suvoj organskoj materiji azota ima oko tri puta više nego bilo kog drugog elementa.
Azot je gradivni element i ne postoji nijedan proces u biljkama na koji azot ne utiče (posredno ili neposredno). Za njega se kaže da je prinosni element jer pored visine prinosa, utiče i na kvalitet proizvoda.
Ukoliko u zemljištu nema dovoljno azota, smanjuje se porast, listovi su žuti, bledo-zeleni, dolazi do hloroze, koren se izdužuje, smanjuje se njegovo grananje, smanjuje se prinos i kvalitet plodova. Ako je potrošnja azota suviše luksuzna, dolazi do bujnog razvoja biljke, listovi su tamno zelene boje, veoma sočni, koren kraći i deblji, a otpornost biljaka na zemljišnu sušu je slabija kao i otpornost na bolesti. Uticaj jedinice azota iz đubriva u povećanju prinosa je značajno veći od uticaja jedinice fosfora i kalijuma.
Biljke usvajaju azot iz zemljišta samo u obliku nitratnog i amonijum jona, a određene biljne vrste kao što su leguminoze zahvaljujući simbiozi sa kvržičnim bakterijama (azotofiksatorima) mogu da koriste elementarni azot iz atmosfere (100-300 kg/ha). Biljke ravnopravno usvajaju i nitratni i amonijačni jon iz zemljišta, međutim, amonijak predstavlja pogodniji izvor hrane pošto ga biljke mogu direktno ugrađivati u organska jedinjenja i time troše manje energije u odnosu na usvojene nitrate koji u biljci moraju prvo da se redukuju do amonijaka, a za njihovu redukciju se troši energija. U kiseloj sredini biljke više usvajaju nitratni dok u alkalnoj prednost ima amonijačni oblik. Sva azotna đubriva se mogu podeliti na: nitratna (šalitre), amonijačna, amonijačno nitratna i amidna.
AMONIJAČNA ĐUBRIVA
Ovde spadaju čvrsta đubriva amonijum sulfat i amonijum hlorid.
AMONIJUM SULFAT
Ovo đubrivo sadrži 20-21 % N i 23-24 % S. Đubrivo je kristalne građe i vrlo rastvorljivo u vodi nezavisno od temperature. Ne sme se mešati sa đubrivima koja sadrže CaCO3 ili Ca(OH)2 i Tomasovim brašnom jer dolazi do gubitka amonijačnog dela volatizacijom. Amonijum sulfat je fiziološki kiselo đubrivo jer biljke brže usvajaju amonijačni jon od sumpornog pa se u zemljištu stvara sumporna kiselina. Do zakišeljavanja ovim đubrivom dolazi i zbog stvaranja HNO3 procesom nitrifikicije amonijaka u zemljištu. Pri povoljnoj aeraciji, vlažnosti, temperaturi i pH sredini (6-8) dolazi do nitrifikacije, te biljke pored amonijaka koriste i nitrate.
Amonijum sulfat može da se koristiti za sve useve, posebno ga više usvajaju biljke koje su bogate ugljenim hidratima (kukuruz, ječam itd.) ali je i veoma važan za useve kod kojih treba povećati sadržaj proteina (kukuruz, gluten kod pšenice, protein kod soje). Takođe postoje biljke koje imaju veću potrebu za sumporom kao što su uljana repica, kupus, lukovi, leguminoze (grašak, boranija, lucerka, deteline) i sve ove biljke iznose veće količine sumpora iz zemljišta. Obzirom da je AS (amonijumsulfat) fiziološki kiselo đubrivo, treba ga primenjivati na neutralnim, slabo alkalnim i alkalnim zemljištima. Na karbonatnim zemljištima (srednjekarbonatna 5-10 % i jako karbonatna preko 10 % CaCO3) ga treba ograničeno primenjivati jer dolazi do volatizacije i gubljenja amonijačnog dela volatizacijom. Volatizacija je posebno izražena pri površinskoj primeni (prihranjivanjem) i na vlažnom zemljištu u proleće kada je visoka temperatura (već od 15 stepeni). Azot je u ovom đubrivu u amonijačnom obliku koji je odmah pristupačan biljkama i može se primenjivati kasno u jesen pod osnovnu obradu (kada su niske temperature pa je nitrifikacija svedena na minimum), predsetveno i za prihranjivanje.
AMONIJAČNO NITRATNA ĐUBRIVA
U ova đubriva ubrajaju se amonijum nitrat (AN), kalcijum amonijum nitrat (KAN) i amonijum nitrat sulfat. Amonijačno nitratna đubriva su vrlo fleksibilna jer sadrže i amonijačni i nitratni oblik azota.
AMONIJUM NITRAT
Sadrži 33 -35 % N, i đubrivo je koje se proizvodi u obliku kristala ili granula. Sadrži 50 % azota u amonijačnom i 50 % u nitratnom obliku. Jako je higroskopno đubrivo, eksplozivno je i od svih azotnih đubriva je najviše rastvorljivo u vodi. Usled velike rastvorljivosti u vodi, ovo đubrivo odmah prelazi u zemljišni rastvor i tom prilikom se disocira na amonijačni i nitratni jon koji su podjednako pristupačni biljkama. Amonijačni jon se privremeno fiksira za adsorptivni kompleks zemljišta (adsorbuje se kao baza) i istiskuje baze Ca i Mg zbog čega dolazi do zakišeljavanja zemljišta.
Nitratni jon ostaje u zemljišnom rastvoru i dok ga biljke ne usvoje deluje fiziološki kiselo. Posle usvajanja nitratnog jona ne ostaju nikakvi ostaci koji bi mogli zakiseliti zemljište. Za razliku od amonijum hlorida i amonijum sulfata, AN znatno manje zakišeljava zemljište. Obzirom da ovo đubrivo ima i amonijačni i nitratni oblik, primenjuje se predsetveno i za prihranjivanje na zemljištima slabo kisele, neutralne i alkalne reakcije za sve useve. Kao i kod amonijum sulfata, ako se AN primenjuje na jako karbonatnim zemljištima površinski i po visokim temperaturama deo amonijačnog azota se može izgubiti volatizacijom.
AMIDNA ĐUBRIVA
U ovu grupu đubriva spadaju kalcijum cijanamid, Urea, Uras, UAN i dr. Osnovna karakteristika ovih đubriva je da je sav azot ili njegov najveći deo u amidnom obliku i tek nakon hidrolize delovanjem mikroorganizama i fermenta ureaza prelazi u amonijum jon kog biljke mogu da usvajaju.
UREA – KARBAMID
Sadrži 46 % N. Dobija iz tečnog amonijaka i ugljen-dioksida. Urea je najkoncentrovanije čvrsto azotno đubrivo sa malo balasta. Đubrivo je kristalne građe, male specifične mase, dosta je higroskopno i ima veliku rastvorljivost u vodi. Rastvorljivost Uree raste sa povećanjem temperature. Zbog svoje dobre rastvorljivosti u void, koristi se i pri navodnjavanju useva odnosno može se primeniti folijarno. Od štetnih primesa sadrži biuret maksimalno do 1%. Lako se meša sa drugim đubrivima, fungicidima, insekticidima i herbicidima. Može se koristiti kao jedinačno đubrivo, a može se koristiti i u proizvodnji mešanih, kompleksnih i tečnih đubriva.
Promene u zemljištu: U dodiru sa zemljišnom vlagom, Urea se rastvara pod dejstvom enzima ureaze koga luči urobakter, zatim dolazi do hidrolize i pretvara se u amonijum-karbonat. Nastali amonijum jon (koga biljke mogu koristiti u ishrani) veže se za adsorptivni kompleks zemljišta pri čemu pH zemljišta privremeno raste tj. alkalizuje se. Radom nitrifikacionih bakterija (Nitrosomans i Nitrobactera ) amonijak se oksidiše u nitrate i zemljište se privremeno zakišeljava. Posle usvajanja nitrata od strane biljaka ili pak njegove migracije (ispiranja) u profile, reakcija zemljišta se vraća u prvobitno stanje. Brzina hidrolize uree zavisi od mikrobiološke aktivnosti , sadržaja organske materije, pH zemljišta, temperature, tipa i vlažnosti zemljišta. U zemljištima neutralne, blago kisele i blago alkalne reakcije, hidroliza Uree do amonijuma traje 3 do 5 dana dok u jako kiselim i jako alkalnim, hladnim i neprovetrenim zemljištima, razlaganje Uree može biti i do 5 nedelja. U praksi računamo da je prosek razlaganja Uree 2 do 4 nedelje u zavisnosti od svih nabrojanih faktora. Urea se može koristiti u čvrstom i tečnom stanju. U čvrstom stanju se može primenjivati pri osnovnoj obradi u jesen, startno, predsetveno i pri prihranjivanju (mada su za prihranu mnogo pogodniji AN, AS, KAN i dr. zbog vremena razlaganja uree ili onda treba voditi računa o tom vremenu). Ureu ne treba primenjivati zajedno sa setvom jer može štetno da deluje na klicu. Urea kao pojedinačno azotno đubrivo primenjuje se za sve USEVE, na neutralnim, blago kiselim i alkalnim zemljištima. Dovoljno je Ureu uneti do 5-6 cm dubine i gubici volatizacijom će se sprečiti. Po istraživanjima Ubavića (1988) pri đubrenju urejom, AN i KAN (primenjene iste količine azota), nisu utvrđene statistički značajne razlike u prinosu kukuruza.
DODATAK:
Primena N đubriva zavisi od vrste gajene biljke, kada se primenjuje (osnovno, predsetveno ili prihrana), količine ovog hranljivog elementa u zemljištu, kod prihrane pšenice zavisi i od sorte, od agroekoloških uslova, vlažnosti zemljišta, preduseva, itd. Određivanje količine N u zemljištu moguće je jedino na osnovu analiza zemljišta N-min metodom.
Osnovu N-min metode čini određivanje:
a) rezervi rezidualnog azota u profilu zemljišta u zoni rasprostiranja korenovog sistema rano u proleće (Nrezid.),
b) mineralizujuće sposobnosti zemljišta u vegetacionom periodu gajenog useva, merene na ugaru, bez đubrenja (N-min),
c) usvojenog N biološkim prinosom (Nu) i
d) potreba gajenog useva za azotom (Nđ), koja se izračunava iz razlike ukupnih potreba useva za N umanjenih za zbir rezerve rezidualnog azota i mineralizujuće sposobnosti zemljišta.
Na osnovu ovih elemenata, osnovna jednačina za potrebe N đubrenja po N-min metodi je: Nđ = Nu - (Nrezid. + Nmin).
