Od 1. marta, po nedavno usvojenom Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, novoformirana Agencija za restituciju pocela je da prima zahteve za povraćaj imovine oduzete posle 9. marta 1945. Očekuje se da će biti podneto najmanje oko 150.000 zahteva, a dedovina bi bivšim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima ili potomcima, gde god to bude bilo moguće, trebalo da se vrati u naturalnom obliku ili sukcesivno obveznicama države Srbije, s rokom dospeća od 2015. godine. Ovaj posao sigurno neće biti nimalo lak ni jednostavan, tim pre što se, kao što je i najavljeno, gotovo 90 odsto zahteva odnosi na povraćaj zemljišta, od čega je najveći deo poljoprivredno i šumsko.
U Mreži za restituciju su izračunali da se u ovom momentu potražuje oko 300.000 hektara njiva, od čega je najviše u Vojvodini gde je posle rata, uglavnom podunavskim švabama, oduzeto 668.412 hektara. Smatraju da bi država, koja u ovom momentu raspolaže sa 470.000 hektara obradivog zemljišta, proceduru povratka njiva bivšim vlasnicima mogla da završi relativno brzo i na najbezbolniji način. Naizgled, to je tako, ali sve do momenta kada treba rešavati pravno-imovinske odnose, odnosno tražiti stvarne i konkretne, a ne faktičke vlasnike nad svakom (ne)spornom parcelom. U praksi se to pokazalo i pokazuje kao vruć krompir koji niko od nadležnih državnih organa, ako baš ne mora, ne želi da uzme u ruke.
Višedecenijske metamorfoze zemljišta, pretvaranje iz državnog u društveni status i obrnuto, potonje (ne)uspelo međusobno razgraničenje, kao i aktuelan i još uvek do kraja nerazjašnjen status zadružne zemlje, doveli su do preklapanja nekoliko još uvek važećih zakona pred kojima su sada i nadležni sudovi nemoćni. Pravno zamešetateljstvo oko titulara nad zemljom, uostalom, bio je i glavni kamen spoticanja velikog broja neuspelih privatizacija u poljoprivredi. Između ostalog, to je glavna kočnica i za donošenje novog predloga teksta zakona o zadrugama i zadrugarstvu na koji se čeka još od 1996. godine, ali on od završetka javne rasprave već više od godinu dana nikako da uđe u skupštinsku proceduru.
Niko u ovom momentu ne može da predvidi kako će i na koji način biti sproveden Zakon o restituciji i da li će dedovina napokon biti u posedu bivših vlasnika. Strahovanja da će vraćeno zemljište, kao u prvom krugu stihijske privatizacije, biti za relativno male pare lak plen novih kapitalista sigurno nisu bez osnova. U Mreži za restituciju smatraju da najviše poteškoća može da bude s oranicama koje još uvek, iz raznoraznih razloga, nisu vlasnički razgraničene, za koje se sa sigurnošću ne zna da li su državne, društvene ili zadružne. Takvih spornih njiva je najviše u Vojvodini, a po grubim računicama, radi se o najmanje 150.000 hektara koji su negde zagubljeni u dokumentaciji. Put do određivanja stvarnog titulara nad njima, ako to uopšte bude pravno moguće, biće mukotrpan i praktično (ne)izvodljiv.
Stanje na terenu je takvo kakvo je, nazad povratka nema. Zakon o restituciji je donet i on, bez razlike da li to nekom odgovara ili ne, mora biti sproveden. Uz koliko-toliko obeštećenje bivših vlasnika za učinjenu nepravdu, nadležnim republičkim i pokrajinskim organima i lokalnim samoupravama sada se više nego ikad paralelno otvara prostor da snime stanje na terenu i konačno srede zemljišne knjige. To je ujedno i prilika da porade na stvaranju jedinstvenog katastra poljoprivrednog zemljišta o kome se priča decenijama, ali se njegovom formiranju nikad nije pristupilo na pravi način. Nekad je to bio prevelik zalogaj, a danas, s razvojem informatičkih tehnologija, to je izvodljivo.
Malo je zemalja u Evropskoj uniji koje nemaju precizno uređenu centralnu knjigu poljoprivrednog zemljišta. Holanđani su obradive površine vekovima bukvalno krali od mora i stoga ne dopuštaju da im propadne ni pedalj zemlje. Zato i ne treba da čudi što godišnje od izvoza poljoprivrednih proizvoda i tehnologije za proizvodnju ostvaruju 60 milijardi dolara. Kod nas, pogotovo u rubnim delovima zemlje, u parlogu ostaje čak 600.000 hektara obradivih površina. Ovakvo stanje se, nažalost, godinama samo konstatuje, ali zbog propadanja zemljišta kao strateškog resursa, niko nikad nije odgovarao niti bio pozvan na odgovornost.
Postojanje jedinstvenog katastra umnogome bi dalo pravu sliku oranica i njihovih vlasnika.
To bi jamačno dovelo i do podizanja vrednosti zemljišta na nivo strateškog resursa s posebnim državnim tretmanom što je veoma važno pred predstojeće evropske integracije. Sama činjenica da je za 17 godina oko 200.000 hektara poljoprivrednog zemljišta pretvoreno u građevinsko i enormno jačanje urbanih nauštrb ruralnih područja, dokaz je da se obradive površine kao prirodno dobro nemilice arče. Ustanovljavanje jedinstvenog katastra, uređeni vlasnički odnosi kao i stroži propisi o (pre)prodaji zemljišta doprineli bi, sigurno, da se ovaj negativni trend konačno zaustavi, a da zemljište koriste oni koji ga obrađuju i od njega žive.
