Sačekao sam da prođe 24. septembar pa da vidim ko će se setiti tog važnog datuma. Naročito u medijima. Nakon jučerašnjeg “pretrčavanja” portala, na taj važan datum nas je podsetilo Vreme. Izvinjavam se ako mi je neko promakao.
Naime, pre četvrt veka (24.09.2000.) građani su olovkom pobedili Slobodana Miloševića. Autokratu koji je sve poluge moći držao u svojim rukama. Nešto slično vremenu u kome živimo, ali o tome ću kasnije.
Sve, apsolutno sve, Milošević je imao pod svojom kontrolom. Sem većinskog dela naroda koji se spremao da mu odvira kraj. Kao i danas vlastodržac je okružen podrepnim muvama koje su ga uveravale da “je sve pod vinklu”. Zato se ponesen obnovom zemlje nakon NATO bombardovanja odlučio na prevremene predsedničke izbore. I tu se zaigrao.
Nakon izbora u noći 24/25.09.2000. i prispelih rezultata izbora vlast se spremala da izbornu pobedu opozicije poništi kao 1996. na lokalnim izborima. Ali kao i tada i 2000.-te narod je bio spreman da se bori za svaki glas. Izborna volja je odbranjena 5. oktobra.
Zašto je važno da se ovo ponavlja? Jer nam medijska mašinerija u službi vlasti tuce godina ponavlja da je tada vlast promenjena REVOLUCIJOM. Ne, vlast je promenjena na IZBORIMA.
Šta je bilo ključno na dan izbora?
Da preskočim izbornu kampanju, ključna stvar se desila na izborima. Svako izborno mesto je bilo obezbeđeno kontrolorima političkih stranaka kao i predstavnicima organizacija koje su pratile izbore. SVAKO.
Kontrolor opozicije prisustvovao je brojanju glasova, a potom je dobio kopiju zapisnika. Ne računajući ostale partije DOS-a, Demokratska stranka imala je stalnog posmatračana svakom biračkom mestu. Nakon dobijanja potpisanog zapisnika on je u centralu javio rezultate izbora. Zatim su svi kontrolori doneli u Beograd kopiju zvaničnog, pečatom overenog zapisnika. Sutradan, u prepodnevnim časovima Zoran Đinđić je imao sve overene zapisnike i konačan rezultat izbora. Kako su učesnici tih događaja potvrdili, sa rezultatima je otišao u rusku ambasadu a potom i u druge ambasade. Time je sudbina izbora bila zapečaćena. Kada je Milošević najavio da rezultate izbora u prvom krugu neće priznati i da se ide u drugi krug, opozicija je odlučila da izbornu volju građana brani na ulici. Premda ni tada nije bilo lako “progurati” tu odluku među koalicijom 17 stranaka koje su činile DOS. Bilo je onih koji su se zalagali “da se popusti Miloševiću”. Ali oni su se u svojoj nebitnosti ionako ubrzo izgubili.
Tada
Premda sve ukazuje da smo u sličnoj situaciji kao pre četvrt veka, razlike su velike. I mi svedoci tih događaja kojima medijska žabokrečina nije zamutila pamet ih se i danas jasno sećamo.
Bilo je samo pitanje trenutka kada će Milošević pasti nakon deset godina poraza na svim poljima. Ratovi, mobilizacije, hiperinflacija, sankcije, bombardovanje, gorivo na ulici, plate od jedne marke, … Penzioneri koji su potporni stubovi današnje vlasti zaboravljaju da je početkom 2000.-te vlast penzionerima dugovala 13 (mizernih) penzija i 5 plata javnom sektoru. Nakon dolaska na vlast DOS je ovaj zaostatak anulirao a 2001. i 2002. je penzije pet puta povećao. Za one koji novim vlastima stalno lepe etiketu da su “rasprodale sve” treba reći da je rekonstrukcija elektro mreže, škola, bolnica, puteva, vraćanja dugova i svega ostalog morala od nekud da dođe. Narodski rečeno, novac je stigao “prodajom porodične srebrnine”. Pitanje je koliko je to bila srebrnina s obzirom na desetogodišnje tehnološko zaostajanje za konkurencijom. Objekti bez tehnologije i stručnjaka su mrtvo slovo na papiru. Privatizacija je bila neophodna, a koliko je bila uspešna, to je tema za dugotrajnu raspravu.
Sada
Ekonomski se daleko bolje živi. Da sada ne cepidlačim o tome kako smo u bankrotu koji puku još niko ne saopštava. Da jedva vraćamo kamate na kredite, ali se glavnica duga ne topi. Da javna preduzeća prevodimo u DOO kako bi njima garantovali nova zaduživanja. Za razliku od pre četvrt veka, zapad je na strani vlasti. Kao i istok. Svako iz svojih razloga. Ponaosob, svako je “namiren”. A apetiti nisu mali. Zatim, za razliku od Slobe koji je na opoziciju gledao kao “gomilu zgubidana koji na izborima nikad neće preći 20%” današnji kormilar se više bavi opozicijom nego svojom partijom. Tu nema predaha 24/7. To mu dobro ide. Inače, ne bi opstao na vlasti tuce godina. E sada, da li fića može ići iz Novog Sada no Niša u drugoj brzini sa 80 na sat. Može. Donekle. Dok se motor ne razleti. Javni fidelkastrovski višesatni nastupi ukazuju na to.
Šta običan smrtnik da radi?
Kako bi rekli u “Peščaniku”, “Ako vam je dobro, onda ništa”. Ostali, politički osvešćeni, znaju, manje-više, šta im je činiti. Treći, neka se drže one tiletove “živimo kao da će mir trajati sto godina, a spremamo se kao da će sutra rat.“ U najvećem problemu će biti zaduženi. U evrima. Recimo, za nekretnine. Njima ne bih bio u koži. Zatim, oni koji od prvog do prvog žive od plate. I gde nema priliva, “sa strane”. Najotporniji će biti, kao i uvek kroz istoriju - seljak. Svoj na svome. Samodovoljan. Malo ima, ali malo mu i treba. Hranu za svoje i potrebe njegove porodice sam proizvodi.
Dakle, prve naznake su već krenule u vidu sveopštih poskupljenja. Sledeći veliki test je odbrana nerealnog kursa evra na 117 dinara. Kada tu krene da “popušta” sve će vam biti jasno. U javnosti se sve više spekuliše da će ova podela karata trajati do završetka rekreativnog EXPA 2027. Da li imamo toliko vremena za bacanje? Kada tim gubi vlasnik menja. Menadžera. Igrače. Taktiku. Kondicionog trenera … dok ne dođu rezultati. Ili ćemo se zadovoljiti onim: “Bolje jednom izgubiti sa 5:0, nego pet puta sa 1:0”. Kao protiv Engleza.
