Kada biste na ulici građanima (ovim retkim koji nisu saterani u stanove) postavili pitanje „Kojim medijima verujete?“ verovatno da bi većina odgovorila „nijednom“. Šta više, siguran sam u to. A poslednja infodemija, odnosno medijska epidemija neistina povodom pandemije virusa Covid-19, samo „cementira“ tu moju procenu. Tako je u elektronskim medijima koji su kolokvijalno „besplatni“, premda sve provladine mi, građani, plaćamo preko različitih fantomskih konkursa.
Što se dominantne štampe u Srbiji tiče, oni koji je kupuju, u tom štivu žele da nađu potvrdu za svoje stavove, verovatno i sami znajući da najčešće čitaju laži. Dobro, ne računajući vremensku prognozu.
A sve je tako lepo počelo
Dakle, nedeljno jutro, kafica, crna čokolada i u pozadini cool jazz. Uživancija. Ali, avaj, po prirodi posla, svakodnevno moram da pratim i agrarnu scenu. Bacih pogled na automatski „prikupljivač“ vesti iz poljoprivrede. Na prvom mestu „iskače pravo u oči“ naslov VELIKA HRVATSKA PREVARA BRISELA: Uzeli milione za organsku proizvodnju, namenski potrošili 2 odsto! EU traži novac nazad.
Pošto je reč o Kuriru, elegantno sam zaobišao ovaj link. Ali su se naslovi u istom „tonu“- nastavljali.
Hrvati, vraćajte pare! Brisel traži tri milijarde nazad, Zagreb u problemu zbog koronaprofitera, bio je naslov na portalu nazvanom Srbija danas. I to sam preskočio. Dalje, sledile su od osnivanja provladine Večernje Novosti:
EU svodi račune: Hrvatska će morati da vrati EU 400 miliona evra podsticaja. Verovatno najčitaniji portal u Srbiji, Blic, koji ne čitam bezmalo deceniju, informisao je posetioce naslovom HRVATSKA MORA DA VRATI EU 400 MILIONA EVRA Brisel utvrdio nepravilnosti u ispati sredstava za ekološku poljoprivredu.
Godinama moja redovna virtuelna lokacija, portal B92, promenio je vlasnike, a samim tim i uređivačku politiku (zato je i kupljen). Bio je to prvi link na koji sam kliknuo, a na ovu temu - Hrvati da vrate 400 miliona evra podsticaja: Brisel otkrio da je 98 odsto ekoproizvodnje laž.
Iz brojnih projekata u kojima sam učestvovao pouzdano znam kako Brisel kontroliše svaki evro svojih poreskih obveznika, pa mi se ovaj naslov činio kao iz domena naučne fantastike. Drugo, sem birokrata iz Brisela, „na domaćem terenu“ isplatu kontroliše Agencija za plaćanja u poljoprivredi, ribarstvu i ruralnom razvoju koja je „isfiltrirana“ iz iste te EU. Administrativnim rečnikom - akreditovana. I kako da 98% novca bude nenameski potrošeno? Kako?
Na „Devedesetdvojci“ sam saznao da je priča preuzeta iz zagrebačkog Večernjeg lista. Dok sam još na „domaćem terenu“ da spomenem da sam na agregatoru vesti video da je jedini demanti Ministarstva poljoprivrede Hrvatske objavila Nova Ekonomija u članku Hrvatska demantuje da će morati da vrati EU 400 miliona evra, premda se i ovaj portal pre toga „upecao“ na priču, objavivši Hrvatska mora da EU vrati 400 miliona podsticaja za poljoprivredu.
A preko plota, da li je grožđe ukusnije?
Možda malo. Počelo je da dozreva, ali je još kiselo. Primarno, lavinu je tekstom Hrvatska mora vratiti 3 milijarde kn poticaja. Bruxelles otkrio: 98% ekoproizvodnje lažno pokrenula Marina Borovac. Impressum ukazuje na to da je reč o iskusnoj, nagrađivanoj novinarki.
Za one koji nisu raspoloženi za čitanje ovog teksta, da kažem da je štivo napisano narativnim stilom, toliko karakterističnim za NYT, za koje se, da nije naslova, i ne da pretpostaviti kako će završiti.
Uglavnom, pred kraj teksta, priča se ogoljava, a oluju je izazvala rečenica koju je navodno izgovorio Antun Vrakić, član predsedništva Hrvatske poljoprivredne komore:
„Kontrola iz Bruxellesa utvrdila je da je samo dva posto poticaja isplaćenih za ekološku poljoprivredu opravdano, a čak 98 posto je lažno. I sad traže da se taj novac vrati, i to za tri godine unatrag. Govorimo o milijardu kuna po godini.“
Vrakić je ubrzo demantovao da je to izjavio, što sam pročitao u najobjektivnijem članku na ovu temu, koji je objavio Agroklub. U tekstu imamo sve strane: Večernjakovo polazište, pomenuto negiranje Vrakića, izjave čelnika Hrvatske poljoprivredne komore, Hrvatskiog saveza udruga ekoloških proizvođača kao i Ministarstva poljoprivrede. Školski primer kao bi trebalo obraditi neku temu. BTW, Agroklub ima svoja izdanja za Hrvatsku, Srbiju kao i Bosnu i Hercegovinu i najčitanije je virtualno sastajalište poljoprivrednika na prostoru ex-YU.
Da pomenemo i urednike
Da. Njih nikako ne bi valjalo izostaviti iz ove priče. Ne stoji bez razloga u impressumu svakog medija – glavni i odgovorni urednik. U mediju ne bi smelo ništa da bude objavljeno, a da on nije odobrio. U slučaju tužbe – on je prvi „na tapetu“.
Jedna od prvih lekcija na studijama žurnalistike jeste da moramo imati i „drugu“ pa i „treću“ stranu. To znaju i oni koji su završili razne novinarske obuke.
U vremenu kada je sve manje odgovornog novinarstva a sve više trke za klikom, lajkom, šerom nije ni čudo što se sve ovo dešava. Kao nuspojave, na YT ili FB možete sve češće videti video zapise kako običan svet napada novinare, snimatelje, fotoreportere. Ako se ovako nastavi to će, bojim se, postati društveno prihvatljivo ponašanje.
Od izborne kampanje za predsednika SAD 2016. ustoličio se termin fake news (lažne vesti). Po mom mišljenju, potpuno pogrešno. Imamo vesti i dezinformacije. Lažne vesti ne postoje.
Epilog
Bilo bi dobro da ga dobijemo. Novinari u Hrvatskoj trebalo bi da istraže da li je Brisel stvarno pronašao neke pronevere u Hrvatskoj, a u vezi sa podsticajima za eko poljoprivredu.
U zavisnosti od odgovora „naši“ će taj sadržaj (ili neće) „pretabačiti“. Hoće, oni što su na državnim jaslama, ako bude negativan, i ovi drugi u korpusu („EU nema alternativu vs. Evroatlanske integracije“) ako bude bar delimično pozitivan.
Ne treba zaboraviti ni nas „treće“ koji smo na nivou statističke greške u ukupnom korpusu „medija“.
