Emisija "Kvadratura kruga" se na Radio-televiziji Srbije emituje već dve decenije. Mediji su preneli da je u oko hiljadu emisija stalo više od dve hiljade priča.
Kao redovan gledalac godinama sam se spremao da kada se ukaže prilika autoru kažem, “Svaka čast majstore, na svemu”. A to je upravo sada. Kolega, naklon do zemlje.
-Hvala Vam kolega. Zadovoljstvo je kada kolege “skinu kapu” i odaju priznanje. Mislim da mi je to najveća nagrada uz ona brojna priznanja koja su do sada stigla na moju adresu.
I ovih dana ste aktivni a upravo ste snimili serijal emisija o Vojvodini. Dajte nam kratku informaciju.
- Prošle sedmice sam završio jednu ozbiljnu priču o Vojvodini koju sam zahtevno i široko postavio i nazvao je “Vojvodina u 1.000 slika i 20 priča.” Ako nas ne poremeti ovo svetsko prvenstvo u fudbalu, prva emisija bi trebalo da bude na programu 17. decembra, a druga 24. Obišli smo sve ono što čini Vojvodinu, velike znamenitosti i ono što čini “dušu” Vojvodine u Sremu, Bačkoj i Banatu. Razgovarali smo sa mnoštvom ljudi od nauke, istorije ali i sa običnim ljudima. Na salašu smo našli dedu koji je tamo rođen i dalje živi na istom mestu, a ima 97. godina. Uz njega našli smo čoveka koji ima “živi salaš” sa 200 krava, 100 ovaca, 100 svinja, i pernate živine koju kako kaže, “ne broji on nego lisice”. Mnoštvo obeležja i specifičnosti će se naći u tim emisijama.
Da Vas nema, mnogobrojne priče iz udaljenih seoskih sredina Srbije, pa i regiona ne bi bile ispričane. Kako dolazite do sagovornika?
- Do najboljih priča sam došao u direktnom kontaktu s ljudima na terenu. Neko od njih predloži, a ja imam novinarsku i intelektualnu radoznalost. Tragom te inicijalne priče, krenem, i tako se rodi i priča. Bog mi je je, izleda, dao moć da mogu ljudima da prodrem u dušu. Radim to, nadam se, čestito i iskreno i to ljudi primećuju. Zato se mnogi otvaraju pred kamerama “Kvadrakture kruga.”
Koje su to za vas najvažnije priče?
- Najvažnije su one koje su me mnogo i potrošile. Traganje za istorijom srpskog naroda na Balkanu. U emocionalnom smislu si me najviše istrošile, recimo, o malom Iliji Jeliću iz Radobića kod Mionice koga svi pamte kao dečaka sa traktora koji je danas odrastao čovek. Čovek koji ima svoju decu. Zatim priča o Bošku i Admiri, paru koji je poginuo na mostu Vrbanja. Oni su postali matafora sarajevskog ratnog pakla. Ima priča koje su me dirnule, ali mi na pamet padnu uvek te dve prve. Gledajući emisije pustio sam suzu. To je znak da vas je to najviše emotivno dotaklo.
Sagovornike snimite, izmontirate, to se emituje na RTS-u. Šta dalje? Koliko su oni koji imaju spremni da pomognu onima koji nemaju?
- Dugo sam mislio da je dobro ugašeno u ljudima. Da je zamrlo u Srbiji. Svaki put nakon neke takve priče opet me iznenadi koliko ima dobra u ljudima i koliko ima plemenitih ljudi koji nisu izgubili osećaj za njihovu muku, bol, patnju, tugu. “Kvadratura kruga” nikada nije nametljivo, kao neke emisije pozivala ljude da pomognu, niti objavljivala račun nego je samo išla na buđenje dobra u čoveku. To je misija. Da se to uspavano dobro koje čovek nosi, kao što nosi delom i zlo, probudi u ljudima. Rezultat toga su i brojne kuće, stipendije, itd. To je ostvareno ne zahvaljujući “Kvadraturi kruga” nego dobrom u ljudima.
Svedoci smo da selo u Srbiji kopni kao u ostalom i na celom Balkanu. Šta može da se učini da potpuno ne nestane?
- Postoje različiti projekti. Ima načina da se mladi ne samo zadrže, nego i dovedu na selo. Najpre je potrebna infrastruktura koja je došla sa zakašnjenjem. Postoje načini da se kroz razne projekte koje je država osmislila i finansirala, ljudi vrate. Imate nekoliko primera gde su došli mladi koji rade od kuće, ozbiljnih struka, kao, na primer, IT inženjera koji žive u selu jer im taj život prija. Potrebno je mnogo toga. Put, internet, prodavnica, pošta i druge stvari. Potrebno je premeštati neke manje pogone u sela i eto nade. Ali ne gajim neki veliki optimizam da će se to brzo ostvariti. Kada je počela korona mislio sam da će deo ljudi koji je počeo da sređuje zaparložena imanja, ostati na selu kada oseti taj dodir sa zemljom. Ali to je kratko trajalo.
Sa sve jeftinijim tehnologijama svako je dobio priliku da objavljuje. Za razliku od nekih davnih vremena kada smo imali nekoliko dnevnih časopisa, nedeljnika, radio stanica i televizija. Novinar nije mogao biti bilo ko. Dajte savet mlađim kolegama kako da naprave priču od javnog interasa a da pri tome budu zanimljivi konzumentu te informacije.
- Novo vreme otvorilo je mogućnost da svako ima svoj medij. To nosi mnoštvo opasnosti. Preporuka mladima je da samo kopaju, tragaju, jer onaj ko traži – naći će. Ne da bude copy/paste prepisivačka priča koja se oslanja na vikipediju. Da bi ušli duboko, da bi bila istraživačka priča koja ima i dubinu i širinu mora da se čita, istražuje, kopa, da nauči da se povezuju stvari da bi mogli da objavite priču i da bi ostavili neki trag koji će ući ljudima u uši. Da čuju nešto što je novo. Sve prisutnija je prepisivačka, resavska škola, gde jednu istu informaciju o istom događaju, o istoj ličnosti čitate samo preoblikovanu na isti način u različitim medijima. Ako radim priču koju je neko radio pre mene, trudim se da je ne pročitam da to ne bi uticalo na mene. Da je ne obradim na taj način. Nažalost, ovo je vek kopija a sve manje je originala. A ako mladi novinari budu originalni njihov rad će biti upamćen i vrednovan.
