Poljoprivrednici, članovi šest udruženja, u ponedeljak su izlazkom traktorima ispred zgrade Pokrajinske vlade protestovali nezadovoljni agrarnom politikom Vlade Srbije u kontekstu subvencija i suše koja je drastično smanjila prinose a samim tim i prihode.
U emisiji “Povodom” Radio Novog Sada, o zahtevima poljoprivrednika urednik, Slobodan Šorak, razgovarao je sa agrarnim analitičarom Čedomirom Kecom. Intervju prenosimo u celini.
Jedna od primedbi poljoprivrednika odnosi se na nepoštovanje dinamike isplata. Možete li da nam napravite jednu malu retrospektivu? Šta je dogovoreno, šta je ispoštovano, a šta zapravo nije?
Ispostavlja se račun za obećanja bez razlike kada ih je ko dao. Mnoge stvari nisu ušle u redovne procese odlučivanja, nego pod pritiskom protesta su se rodila obećanja koja su sada kulminirala, a koja su i definisana u nekim stavovima pojednih udruženja. Ono gde su poljuprivrednici sasvim u pravu jeste da one stvari koje su legitimno utvrđene i postavljene u agrarni budžet treba da budu isplaćene. Dakle, za nove zahteve u ovom času sigurno da nema finansiskog mesta. Teško je sada reći šta sve nije isplaćeno. Ja znam da je dosta isplaćeno, a vidim da poljoprivrednici pominju i minule godine što bi trebalo podvesti pod neku analizu koliko je to i za čega je. Ono što je bitno da niko sada ne ističe kao kvalitet da je država unala i neke nove sadržaje prema ratarima kao što je, na primer, seme, ali je suša zatekla ratare u kreditima. Imate jednu stvar koja uopšte nije analizirana, a to je da su se mnogi preinvestirali u vezi sa mehanizacijom. I to je nešto što njih sada opterećuje, a ono što neće da priznaju, a o tome se malo i govori, jeste da su mnogi ušli u nerealno visok zakup zemljišta. Tako da imate nešto što je realno, a nešto što nije realno.
Dakle, Vi, ipak, mislite da jedan deo subvencija, uzevši u obzir obećanja, ipak nije isplaćan, jel tako?
Da, mora se staviti pod lupu ono što je legitimno odlučeno da bude isplaćeno. Znate kako, ministar Glamočić, kod dva dolaska u državnu administraciju, ima problem što stalno nailazi na zaostale dugove. Kod prvog dolaska je imao 12 milijardi da isplati. To je uspeo da ispegla. Sada ne znam koliko je, ali sigurno da ima dosta onoga što je obećano, odlučeno, a nije isplaćeno.
Jedan od zahteva poljoprivrednika je i jednokratna pomoć od 300 evra po hektaru zbog posledica suše. Da li naša država, odnosno agrarna politika na pravi način tretira ovaj problem s obzirom na to da prema tvrdnjama poljoprivrednika da je suša mestimično uništila od 50 pa do 100% roda. Na primer, kukuruza i soje, kao i drugih useva pa i voća. Da li se to tretira na pravi način?
Ne, ne tretira se na pravi način, jer se poljoprivrednici nisu regionalno obraćali za proglašavanje vanrednog stanja i utvrđivanje šteta tokom nastale štete tokom suše. Pratio sam u Hrvatskoj šta se događalo. Oni već dva meseca vode analizu o tome da su pretrpeli štetu i biće nadoknađena. To je slučaj i u nekim drugim državama. Mi sada proceduralno gledano, nemamo uslove kao država da isplatimo štetu, onako kako bi to trebalo da je na vreme ta priča otvorena. Recimo, poljoprivrednici govori dajte nam cene sa berze u Budimpešti, a Budimpeštanska berza već više godina ne otkupljuje pšenicu i tako dalje. Poljoprivrednici, to je najveća greška, ja to zameram svima, nisu deo privrednog sistema. Kod nas proizvodjači nisu deo komorskog sistema. I vi praktično nemate instituciju na kojoj ova pitanja možete otvarati, nego sve ispostavljamo državi i još da zlo bude veće, ispostavljamo Ministarstvu poljoprivrede, a recimo, mnoge svari se odnose na Ministarstvo trgovine. Mi nismo dočekali ovu sušu na pravi način, da bi smo mogli da unesemo krajnju sumu te štete u procese odlučivanja i vanredna sredstva. Može da dođe do isplate samo iz budžetskih rezervi. To je jedini način, sve drugo nije realno.
Dakle, mislite da je ovih 300 evra nerealan zahtev?
Nije realno. Verovatno je opravdano u zahtevima pojedinačnih slučajeva, ali nije realno da bude isplaćeno u ukupnom iznosu. To je ozbiljno pitanje i nije za ulicu. Treba ići stvar po stvar, jer smatram da postoji dobra volja da stabilizujemo poljoprivredu. Drugo, ne možete vi govoriti da smo doživeli od države loš odnos prema poljoprivredi, ako je najveći budžet u istoriji finansiranja poljoprivrede. Ali se desilo to što se desilo. I to će se dogoditi verovatno i iduće godine. Ali se mora analizirati šta je i gde koliko učestvovalo u troškovima.
Akcize. Dizel na pumpama da bude oslobođen akcize je večna tema. Dakle, poljoprivrednike je dodatno iziritirala najava da su preduzeća koja grade objekte za međunarodnu izložbu Expo oslobođena akcize za gorivo. Kako zadovoljiti sve strane?
To nije dobra poruka poljoprivrednicima. I uvek se dogodi da to pitanje poljoprivrednici postave nekim povodom. Imali su obećanje predhodnog ministra da će ta stvar biti rešena dogovorom i da će ona ući kalkulativno u budžet. Taj prihod od akciza ide u državni budžet. Onda se te pare dele za različite stvari. Neka ideja pojedinih agrarnih analitičara je bila da se tačno izračuna koliko država ima kondicije da država smanji akcize. Nije dobro da mi imamo skupo gorivo, ali ja se plašim samo da ne bude još skuplje. Dakle, u ovom času da se država oslobodi od akciza, to nije moguće. Nihov zahtev je realan da bude po modelu ostalih farmera u Evropi.
Prilikom protesta čula se i teza da na naše tržište ulazi nekvalitetna roba iz inostranstva koja obara cenu domaćih proizvoda. Kakav je vaš stav o našoj uvoznoj politici u svetlu potreba domaćih poljoprivrednika?
Prvo, mi smo sada na pragu ispitivanja šta mi imamo u prehrambenoj industriji dovoljno da ne moramo uvoziti. I to je jako dobro. To imamo jednu prehrambenu sigurnost kao država. Međutim, imamo i krizne tačke. Jedna od njih je svinjarska proizvodnja i visoke cene u govedarstvu kad je u pitanju meso. Smatram da smo mogli drugačiju odluku doneti i oko stimulacije za seme, a to je jedna druga tema. Ima prostora da se neke uvozne tranše zaustave i naročito u proizvodnji mlečnih proizvoda. To je nešto što je važno učiniti, jer tu imate jedan krug različitih podmetanja. I mi zapravo, nemamo čistu situaciju sada šta je u kom proizvodu. I dobro je što je država se opredelila da izlazno da robu kontroliše u prodavnicama, a ne samo u mlekarama, gde se prerađuje, nego ono što zaista ide prema kupcima. Tu ima velike rezerve za potrošnju mleka i sad nije realno da se smanjuje cena mleka u ovoj situaciji, kada stočari ne znaju kako će obezbediti kukuruz za ishranu muznih krava. To nije dobro. Ima rezerve da se poveća potrošnja našeg mleka i proizvođači misle da je priča o tome da mi imamo viška mleka apsolutno netačna.
Ministarstvo poljoprivrede se poziva takođe da se obračuna sa “fiktivnim” gazdinstvima i da prezentuje javnosti šta su uradili po tomu pitanju. Inicijativa za opstanak poljoprivrednika Srbije je dala jedan predlog da bi trebalo utvrditi razliku broja gazdinstava koji su priložili račune za sertifikovano seme i broja gazdinstava koji su podnali zahtev subvencije za 18.000 po hektaru. Da li ovo po vama važna tema i na koji način bi je trebalo urediti?
Važna tema, a ona počinje od sledećeg. Mi smo jedna od retkih država koja nema zakon o poljoprivrednom gazdinstvu. I to je dalje neodrživo. Vi imate sada poruku iz državne administracije da ćete vi morati dati račune, dokaze, na čega se potrošili ono što ste dobili kao podsticaje. To nije realno moguće. Da biste vi to tražili od proizvođača vi morate navesti na čega on ima pravo kao gazdinstvo da troši subvencije. To je jedan ogroman posao i on ne može da se rešava jednim otkosom, da kaže “dajte račune, pa da vidimo na čega ste potrošili”. To je sistemsko pitanje. Po meni, fali nam zakon o gazdinstvu, što nije dobro. Imamo još nekih detalja koji su vezani za opšti status poljoprivednika i ako bi se to rešilo, mislim da mnogo ovih pitanja ne bi opšte bila prisutna u javnosti.
Jedan od zahteva je povoljni subvencionisani krediti sa jedan odsto kamata i tako dalje.
To je dobro i to je realno. I to je ostvarljivo. To nije sporno. Ali još nešto da Vam kažem. Da sada anketirate poljoprivrednike, i da ih pitate da li su čuli za predžetveno finansiranje, malo ko je čuo. To vam je jedan Zakon koji omogućuje da proizvođači dođu do obrtnih sredstava. Prema onome što ja znam, nijedno gazdinstvo se nije pojavilo da bi koristilo taj model.
I za kraj, šta bi, po vama, Vlada Srbije od ovih zahteva poljoprivrednika trebalo da realizuje?
Prvo, ima nešto što je obaveza. A čim je obaveza, onda mora biti realno. A to je, ko je šta legitimno kome dodelio, odlučio da dobije, to treba da se isplati. To je prva stvar. O svemu ostalom može da se razgovara, nešto da se i odloži ili da se modifikuje. Ali dug se mora isplatiti i mislim da će to država ispoštovati. To je nekakav osnovani moralni princip ako želimo da kažemo kako pomažamo poljoprivredu.
