Poslednjih dana uočava se više afirmativnih sadržaja u domaćim medijima o investicionim fondovima u Srbiji za koje se navodi da su najbrže rastući deo domaćeg finansijskog tržišta u proteklih nekoliko godina, koji upravljaju sa više od 2 milijarde evra. Pa gde je onda problem, pošto su nas godinama ubeđivali da kapital “nema ime, prezime i nacionalnost”.
Ulaganja investicionih fondova u Srbiju godinama su privlačna zbog mogućnosti brze valorizacije kapitala i poreskih olakšica. Ipak, stručnjaci upozoravaju da određeni segmenti ovog tržišta mogu postati kanal za tzv. „prljav novac“ — sredstva stečena kriminalnim aktivnostima ili kroz poreske prevare. Poljoprivreda, sa svojim rasprostranjenim zemljištem i prerađivačkom infrastrukturom, posebno je ranjiva na ovakve tokove.
Jedan od glavnih mehanizama kroz koje se takav kapital „ubacuje“ u srpsku ekonomiju je korišćenje složenih pravnih struktura i off-shore kompanija.
Investitor sredstva upumpava u fond, koji potom ulaže u Srbiju, bilo direktno, bilo kupovinom udela u domaćim firmama. Takvi lanci otežavaju identifikaciju krajnjeg vlasnika.
Alternativni investicioni fondovi često dolaze sa poreskim i administrativnim olakšicama. Istraživanja domaćih mreža ukazuju da promena pravila između 2019. i 2023. omogućava zloupotrebe i smanjuje transparentnost toka kapitala (BIRN). Poljoprivredno zemljište, prerađivački pogoni i silosi predstavljaju praktičnu metu: njihova vrednost je lako modelovati, a transakcije preko niza društava često prikrivaju stvarnog vlasnika (Serbian Monitor). Fiktivne ili lažne investicione platforme dodatno komplikuju situaciju, jer omogućavaju reinvestiranje novca kroz realnu imovinu bez jasnog porekla (Investigate Europe).
Poljoprivreda u Srbiji ima specifične karakteristike koje je čine ranjivom. Velike parcele raspoređene kod više vlasnika i nedovoljno transparentni katastarski zapisi otežavaju praćenje transakcija. Relativno niska cena zemljišta u poređenju sa urbanim nekretninama čini sektor privlačnim za diskretne investicije, dok ulaganja u prerađivačku infrastrukturu — hladnjače, silose, klanice, fabrike — mogu prikriti poreklo kapitala i dati „legitimni“ poslovni okvir (apml.gov.rs).
Javni izvori i istraživanja potvrđuju prisustvo rizika. Analize pokazuju da izmene poreskih pravila omogućavaju fondovima privremeno oslobađanje poreznih obaveza, što se može koristiti za prikrivanje kapitala (BIRN). Sudski slučajevi i istrage visokopozicioniranih lica pokazuju kako se imovina ponekad stiče spornim transakcijama (OCCRP / KRIK). Praktični vodiči posebno ističu investicione fondove i transakcije sa hartijama od vrednosti kao kategorije sa visokim rizikom od prljavih tokova kapitala (apml.gov.rs).
Regulatorni okvir postoji: Zakon o sprečavanju pranja novca i rad APML-a pružaju osnovne mehanizme za identifikaciju krajnjeg korisnika i izveštavanje sumnjivih transakcija. Međutim, nezavisne procene EU i MONEYVAL ukazuju da saradnja između agencija nije uvek dosledna, što otvara prostor za zloupotrebe. Posebno su rizicne investicije u alternativne fondove, gde regulatorna pažnja ne prati rast fondova (BIRN, Ministarstvo finansija).
Posledice za sektor su jasne: nekontrolisani kapital može veštački podići cene zemljišta i stvoriti barijere za male proizvođače, dok preduzeća u lancu prerade i izvoza rizikuju reputaciju i pristup legitimnim finansijskim kanalima. Nedovoljna transparentnost može poremetiti i pristup državnim i međunarodnim podsticajima.
Stručnjaci predlažu konkretne mere. Država i regulator bi trebalo da obavezuju proveru krajnjeg korisnika kod velikih transakcija poljoprivrednog zemljišta i kapitalnih ulaganja, da digitalizuju i učine katastar transparentnim, i da primene AML „red flags“ u bankarskom i fond menadžerskom sektoru (apml.gov.rs, EU preporuke). Poreske olakšice koje se koriste za preraspodelu kapitala u fondove treba striktno kontrolisati, dok lokalni organi moraju intenzivno sarađivati sa međunarodnim partnerima.
Poljoprivrednici i prerađivači mogu preduzeti praktične korake: ugovarati klauzule „pozitivne provere vlasništva“ u investicionim ugovorima, tražiti transparentnost u vlasničkom lancu i koristiti finansijske partnere sa rigoroznim procedurama.
Pitanje nije samo pravno, već i ekonomsko i društveno. Srbija ima zakone i institucije za borbu protiv pranja novca, ali njihova efikasnost i potpuna transparentnost još uvek izostaju u određenim segmentima. Kapital koji ulazi u poljoprivredu mora da bude transparentan, kako bi tržište ostalo stabilno, a mali proizvođači i lokalna proizvodnja zaštićeni.
Poljoprivredno zemljište postaje luksuz, kupuju ga investitori, a ne poljoprivrednici
kako piše Danas cena oranica u Vojvodini dostiže i preko 10.000 evra po jutru, ali mali broj poljoprivrednika može da priušti takve iznose. Prema procenama udruženja Inicijativa za opstanak poljoprivrednika Srbije, oko 90 odsto zemljišta kupuju investitori koji ga vide kao sigurnu nekretninu, dok je učešće samih proizvođača tek oko 10 odsto. Realna cena katastarskog jutra kreće se između 6.000 i 8.000 evra, iako na tržištu često prelazi i 10.000. Na pojedinim lokacijama ranijih godina hektar je dostizao i 20.000 evra, dok sada cena ide do 15.000. Istovremeno, interesovanje za zakup opada – arenda je pala sa 350 na oko 250 evra po jutru, a pojedini zakupodavci traže plaćanje više godina unapred.
