Srpska poljoprivreda se trenutno nalazi u specifičnom paradoksu. Dok naši farmeri, predvođeni Udruženjem „Agroprofit“, uspevaju da Srbiju pozicioniraju kao regionalnog lidera po kvalitetu tovnih rasa, državna administracija kao da igra u drugoj ligi.
Aktuelni ministar, prof. dr Dragan Glamočić, metaforički rečeno „pliva u mleku“, trošeći energiju na bezbrojne sastanke sa prerađivačima i vlasnicima muzara, dok tovno govedarstvo ostaje u dubokoj senci.
Statistika kao ponos i opomena
Podaci o brojnom stanju goveda u Srbiji su impresivni, ali i obavezujući. Srbija danas poseduje sve najbolje svetske rase:
Angus: 17.187 grla, limuzin: 4.627, hereford: 3.896, šarole: 3.626, salers: 693 grla.
Simentalac i domaće šareno: 455.483 grla, od čega je procenjeno da je u čistoj rasi oko 181.000 simentalaca.
Uprkos ovim brojkama i najvećim podsticajima iz državne kase do sada, razvojni put je blokiran.
Administrativni „autogolovi“
Najveći udarac gazdinstvima koja se bave reprodukcijom nanela je upravo nestručnost administracije. Javni pozivi za nabavku kvalitetnih grla u 2025. godini formulisani su tako da novac ne mogu dobiti farmeri koji su već vršili remont ili selekciju u svojim stadima. Dakle, ako ste bili uzoran domaćin i prodali lošiju junicu ili bika da biste unapredili stado, država vas je diskvalifikovala iz pomoći za nabavku novih grla.
Uz to, Uprava za veterinu postala je usko grlo: kasnili su sertifikati za uvoz iz Češke, izostale su adekvatne kontrole karantina, a zabeleženi su i slučajevi uvoza stoke iz Rumunije bez odgovarajuće dokumentacije. Ovakav nemar direktno ugrožava zdravstvenu bezbednost i ekološku stabilnost domaćeg stočnog fonda.
DNK podaci umesto „smotri bez smotri“
Farmeri su jasni u svojim zahtevima: vreme površnog utvrđivanja kvaliteta mora ostati u prošlosti. Neophodno je hitno uvođenje preciznih odgajivačkih programa zasnovanih na DNK analizi i povezivanju podataka, po ugledu na Francusku, Češku, Slovačku i Nemačku.
Zabrinjavajuća je činjenica da se od 2009. godine nijedna relevantna domaća institucija nije ozbiljnije uključila u selekciju u ovoj grani, izuzev jedne analize randmana mesa rase hereford koju je sproveo Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. Odgajivači više ne vide partnere u tri ključne domaće institucije i traže od ministarstva da im omogući izbor „izvođača radova“ koji će stručno voditi programe oplemenjivanja.
Izvozne šanse i globalna pretnja
Dok se u Kini zamrznuta australijska junetina prodaje po ceni većoj od 100 dolara po kilogramu, Srbije na tom tržištu nema. Naš izvoz je simboličan u Italiji, a uglavnom se oslanja na Crnu Goru i BiH, dok su tržišta UAE i Kine decenijama prazna obećanja.
Dodatni pritisak stiže iz Brisela – otvaranje bescarinskog uvoza goveđeg mesa u EU iz Južne Amerike gura srpske proizvođače u potpunu neizvesnost. Bez hitne reakcije države, modernizacije selekcije i jasne strategije izvoza, srpsko tovno govedarstvo, uprkos svom genetskom potencijalu, rizikuje da postane još jedna propuštena prilika u moru administrativnih propusta.
