Izvoz 40.000 jagnjadi čeka državni pečat

Ukoliko se ovaj birokratski čvor hitno ne razmrsi, ambiciozna državna ulaganja u stočarstvo mogla bi završiti kao čista ekonomska šteta za srpskog seljaka.

Birokratija na ražnju – Zašto srpska jagnjad ne stižu do kupaca?

U srpskim ovčarnicima ovih dana vlada nesvakidašnja i nimalo vesela gužva. Prvi put u poslednje dve decenije dogodilo se da starija jagnjad bukvalno „guraju“ mlađu, jer su praznici prošli, a kupci – oni pravi, tradicionalni – nisu se pojavili. Umesto da naša vrhunska roba završi na prazničnim trpezama, domaće tržište preplavila je zamrznuta jagnjetina sumnjivog kvaliteta iz Severne Makedonije, uvezena po damping cenama.

Crnogorski „filter“ i izraelsko čekanje

Dok se naši stočari bore sa statistikom, susedi se igraju zaštite tržišta. Kupci iz Crne Gore, na koje smo navikli, ove godine su zakasnili. Razlog nije bio manjak potražnje, već iznenadna „pedantnost“ njihove veterinarske službe. Danima su se analizirala uverenja o zdravstvenom stanju naše stoke, iako je kristalno jasno da u Srbiji nema zaraznih bolesti. Strategija je bila jasna: sačekati da crnogorski planinci prodaju svoju robu, pa tek onda podići rampu za srpsku jagnjad.

Ipak, najveći udarac stigao je sa tržišta koje nas najviše ceni – iz Izraela. Iako su kontakti otvoreni još u avgustu 2025. godine, do realizacije nije došlo. Razlog? Neverovatan administrativni nemar. Iz Izraela stižu poruke da im nikada nije dostavljen valjan dopis o „sigurnosti našeg izvoza“. Uprava za veterinu, kako saznajemo, nije pripremila dokumentaciju kojom se potvrđuje da jagnjad dolaze sa zdravstveno bezbednog područja. To što je odgovornost za kadrove u Upravi na Vladi, a ne direktno na resornom Ministarstvu, slaba je uteha farmeru koji svaki dan mora da nahrani grlo koje je već trebalo da bude prodato.

Ekologija i ekonomija: Kad „pretežak“ znači „gubitaš“

Sa ekološke tačke gledišta, zadržavanje 40.000 grla preko optimalne težine je čist promašaj. Svaki dan viška znači dodatnu potrošnju stočne hrane, veći pritisak na resurse i, na kraju, meso koje gubi na kvalitetu jer postaje previše masno za izvozne standarde.

Ekonomski bilans je još porazniji:

Trenutna cena: 380 din/kg (živa mera)

Prošlogodišnja cena: 480 din/kg

Cena opstanka: 450 din/kg

U Severnoj Bačkoj, farmeri drže 12.000 spremnih jagnjadi za Izrael. Čeka se brod, čeka se kupac koji nudi 30 odsto veću cenu od trenutne domaće, ali se najviše čeka – papir. Činjenica da je svojevremeno i sam predsednik države morao da interveniše kod sličnih zastoja govori nam da sistem negde ozbiljno škripi.

Država daje, birokratija uzima

Apsurd je kompletan kada se pogleda šira slika. Srbija ima možda i najjače podsticaje za ovčarstvo u regionu – subvencije po grlu, za umatičena stada i za prodatu jagnjad su odlične mere koje su zaista podstakle rast broja ovaca. Ali, kakva je korist od dobre proizvodnje ako ona zapne u hodnicima administracije?

Ako se cena hitno ne vrati na bar 450 dinara za lakšu jagnjad, naši stočari će opravdano ovu godinu proglasiti „veterinarskom nepogodom“. Jer, od subvencija se živi lakše, ali se od prodaje opstaje.