Reklama
  • Intervju

Kada stočar zakuka, hitno mu se mora pomoći

„Krupna stoka – to ti je jedna izvesna robija. Ona mora da bude jako akumulativna da bi ti mogao da zaposliš radnike i obezbediš uslove koje ima gotovo svaki drugi radnik. Što bi ti kao mlad čovek imao krave kad em ne zarađuješ ništa, em dobiješ robiju? To su razlozi što nema krupne stoke kod nas“, kaže ekonomista i privrednik Vladimir Kovačević, osnivač „Ave&vetmedic“, kompanije u sklopu koje je i „Vetmedic“, fabrika veterinarskih lekova i suplemenata

Za sebe kaže da je više nego iko u Srbiji investirao u proizvodnju veterinarskih lekova, čija je uloga da pruže dugotrajno i kvalitetno zdravlje životinja. „Da bi to radio, moraš da imaš mrežu veterinara, koji obilaze seljake, dvorišta, obore, a sve da bi imao “fidbek” u vezi sa tim kako i koliko lekovi i preparati pomažu životinjama“, kaže Kovačević.

2023-vladimir-kovacevic.jpg (64 KB)
Vladimir Kovačević

Tako su stočarstvo i poljoprivreda postali njegov život. Kaže - ono što on zna danas, resorni ministar će znati za tri do šest meseci, zahvaljujući vestima sa terena na dnevnom nivou i saradnicima koji mu po danu šalju izveštaje za 70-90 stočara.

Svoje praktično znanje prenosi i studentima Fakulteta veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu, kao gostujući predavač na temu farmakologije.

Imamo Upravu za veterinu, ali ne i upravu za stočarstvo. Kako vidite taj problem?

Pristup u grananju i sitnjenju poljoprivrede ne treba da bude stalan, već prilagodljiv. Ako imamo problem sa stočarstvom, naravno da treba da izdvojimo upravu koja će se baviti samo time. Uprava za veterinu je opšta uprava, koja vrši inspekcije, vakcinacije i razne druge poslove koji nemaju mnogo veze sa onim što nam je trenutno bolna tema, a to je upravo stočarstvo. Izdvajanje esnafa koji bi se tome posvetio i fokusiranje na prepoznati problem je svakako nešto što mora da se uradi. Zapravo, nešto što je odavno trebalo uraditi.

Šta su onda osnovni problemi stočarstva u Srbiji?

Mislim da je to pre svega nemar, ali i slepo verovanje u evropski put i implementiranje svih smernica Evropske unije, bez obzira na štetu koju od njih imamo. Nisam protiv EU, ali je harmonizacija sa njima morala biti urađena brže i drugačije. Umesto toga, gubimo resurse sopstvene proizvodnje, jer se ljudi koji su zastupali interese Srbije u stočarstvu nisu razumeli u svoj posao. Stalno smo slali u tu branšu ljude koji ne shvataju da se stvari moraju postepeno raditi. To su uglavnom bile političke ličnosti, koje su gledale svoj, a ne opšti interes. Uz njihove neznanje i neinvolviranost spali smo na nizak nivo, i sad moramo masivno, brzo i efikasno da menjamo stvari, da ne bi izgubili resurs mesa i mleka.

Takođe, sociološki gledano – ti kad imaš kravu koja je mlečna krava, ne možeš da odstustvuješ od kuće duže od tri sata, jer krava se muze izjutra, popodne i uveče. Kako onda da odeš kod nekoga na rođendan ili slavu? To ljudi ne razumeju. Krupna stoka – to ti je jedna izvesna robija. Ona mora da bude jako akumulativna da bi ti mogao da zaposliš radnike i obezbediš uslove koji ima gotovo svaki drugi radnik. Što bi ti kao mlad čovek imao krave, kad em ne zarađuješ ništa, em dobiješ robiju? To su razlozi što nema krupne stoke kod nas. Svi danas imaju mobilne telefone, čak i mlado seljače. I on vidi kako ljudi žive. Što bi on živeo robijaški u odnosu na tebe? To je zadatak države. Držanje krupne stoke je nešto što je elementarna, strateška stvar. Mi smo tu stvar ispustili i sad je pitanje samo ko će, kako i koliko efikasno da popravlja.

Kako vidite pitanje premija za mleko koje država daje?

Oni su zamislili da tok premije ide preko otkupljivača, jer je na taj način administrativno lakše kontrolisati davanje poljoprivredi. Međutim, ova ideja nije uspela da ostvari svoj cilj, jer su prerađivači i otkupljivači mleka postali preterano značajni u ovom procesu. Stoga, treba tražiti alternative koje će omogućiti bolju kontrolu i distribuciju premije, i koji bi bili fer prema svim poljoprivrednicima, bez obzira na njihovu ulogu u procesu.

Šta je dobro, a šta ne u vezi sa subvencijama koje je država davala?

Ima raznih subvencija, i one u apsolutnom smislu najčešće budu 70-80% realnih interesa stočara. Nikad preko toga. Na primer - stočar traži 5.000, država kaže 3.000, i to se stalno tu zaglavi... A onda ni tih 70-80% ne budu isplaćeni u realnom vremenu. Šta to znači - kada ti onaj zakuka da mu treba pomoć u realnom vremenu, u živom biznisu – a odgajanje životinja je poljoprivredni biznis – dakle, kada stočar zakuka, hitno mu se mora dati pomoć. Umesto toga, najčešće zbog hromosti države i birokratije, ta pomoć se sagledava onda kada više nije ni potrebna. Ona mora brzo da dođe.

Koliko ima istine u tome da mladi veterinari preferiraju da se bave tim poslom u urbanim sredinama, da se specijalizuju za pse i mačke a da selo i krupnu stoku izbegavaju?

Nekada je struktura studenata Fakulteta veterinarske medicine bila dominantno muška. Preko 85% studenata su bili muškarci, ali pošto se pristup odgajanja životinja potpuno promenio, sa farmske životinje prelazi se na „pet“, odnosno, hobi životinje – kuce i mace.

Značaj domaćih životinja je toliko opao da su mladi ljudi to uvideli, pa je i struktura studenata Fakulteta veterinarske medicine obrnuta – preko 80% sada su žene. Percepcija studenata je da će raditi u ambulantama i baviti se životinjama koje su nama hobi, koje su tu zbog emocije. To je u redu, ali je napravljen preveliki debalans.

Šta je potrebno da bi mlad veterinar koji tek izađe sa fakulteta ovladao strukom?

Percepcija većine budućih veterinara i veterinarki je takva da će se baviti lečenjem pasa i mačaka. Zato sada treba podgrevati ono što nismo, a to je da se moramo vratiti odgajanju farmskih životinja, jer je svakom društvu potrebno i meso i mleko.

Potrebno je da država napravi balans tako što će intervenisati raznim podsticajima, a ne ograničenjima. Ministarstvo poljoprivrede je moralo „podgrejati“ interes kod mladih ljudi da idu u skladu sa interesima države, a to znači da se bave krupnom stokom.

Za to je potreban i talentovan ministar – neko kome je poljoprivreda bila život pre nego što je seo u fotelju.

Često možemo čuti da u stočarskoj proizvodnji upotrebljavamo puno antibiotika. Kako njihovu upotrebu svesti na pravu meru?

Tako što će se ambijentalni uslovi odgajanja životinja poboljšati. Isto je kao kod čoveka – ako živi u memli, imaće česte pneumonije, ozebe, pa onda to prelazi u hronične bolesti. Tako je i kod životinja. Zato je važno podizanje ambijentalnih uslova i svesti čoveka da oni moraju biti na visokom nivou. Viši nivo čuvanja životinja, ishrane životinja, vitaminska podrška – to sve dovodi do toga da primena antibiotika bude zanemarljiva.

I za kraj, da li ima nešto na tržištu lekova za životinje, a što je urgentno i što bi čitaocima bilo zanimljivo?

Kompanija, čiji sam osnivač, prati trendove. Tako da smo napravili „spot-on“ ampulice, koje su se do sada samo uvozile. To je bila privilegija ogromnih kompanija, kao što su Fajzer, Merial, BASF... Reč je o ampulama koje spadaju u preventivu. Ako je reč o farmskih životinjama, kod preventive su najčešće rešenje vakcine, uz vitamine koji podižu otpornost prema bolestima. Ipak, kada je reč o mačkama i psima, tu vakcinacija ima manji uticaj. Mi tu nudimo razvijene lekove protiv ektoparazita i endoparazita – vaši, krpelja, buva …

M.N.

Zadovoljni ste sadržajem? Prijavite se za besplatan bilten!