Kada se u Briselu gase svetla u kancelarijama Evropske komisije, u jednoj zgradi nedaleko odatle, u ulici Rue de Trèves 61, kafa se verovatno još uvek pije u velikim količinama.
To je dom organizacija Copa i Cogeca, moćnog dvojca koji predstavlja glas preko 22 miliona poljoprivrednika i njihovih porodica, kao i 22.000 poljoprivrednih zadruga širom Evropske unije. Iako njihova imena zvuče kao nazivi nekih apstraktnih hemijskih elemenata, oni su zapravo najjači poljoprivredni lobi na svetu. Njihova misija je jednostavna, ali nimalo laka: da obezbede da onaj ko proizvodi hranu može od toga i da živi, dok istovremeno čuva prirodu za generacije koje dolaze.
Brak iz interesa koji traje duže od pola veka
Sve je počelo davne 1958. godine, kada je Evropa još uvek vidala rane iz Drugog svetskog rata i strahovala od gladi. Tada je osnovana Copa (Komitet profesionalnih poljoprivrednih organizacija). Samo godinu dana kasnije, 1959, pridružila joj se Cogeca (Opšti komitet za poljoprivrednu kooperaciju). Razlog njihovog nastanka bio je jasan – Rimski ugovor je postavio temelje zajedničkog tržišta, a poljoprivrednici su shvatili da će ih briselska birokratija "pojesti za doručak" ako ne nastupe jedinstveno.
Ono što je fascinantno jeste njihova simbioza. Iako su to dve zasebne organizacije, one imaju zajednički sekretarijat. Zamislite ih kao stari bračni par koji se ponekad posvađa oko prioriteta, ali pred komšijama, odnosno evropskim komesarima, uvek nastupaju kao jedan zid. Copa je tu da štiti interese individualnih poljoprivrednika i njihovih nacionalnih saveza, dok je Cogeca usmerena na zadruge, odnosno na onaj poslovni deo gde se hrana prerađuje, pakuje i prodaje.
Ko sedi za stolom i u čemu je razlika
Glavna razlika između ova dva entiteta leži u njihovom fokusu. Copa se bavi opštim poljoprivrednim pitanjima, poput direktnih plaćanja po hektaru, socijalnog položaja poljoprivrednika i radnih prava na selu. Cogeca je, s druge strane, fokusirana na ekonomsku snagu zadruga. U svetu gde veliki trgovački lanci diktiraju niske cene, Cogeca se bori da zadruge postanu moderni tržišni igrači koji će poljoprivredniku vratiti veći deo zarade od finalnog proizvoda.
Zajedno, oni okupljaju organizacije iz svih zemalja članica EU. To znači da kada se u Briselu donosi odluka o tome koliko će pesticida smeti da se koristi ili kakve će subvencije biti za stočare, Copa-Cogeca je ta koja donosi podatke direktno sa njive, iz štale i iz voćnjaka. Oni su most između teoretičara u odelima i praktičara u čizmama.
Borbe na zelenom polju i pobede u Briselu
Poslednje godine bile su burne za evropsku poljoprivredu. Pod pritiskom klimatskih promena i ambicioznog "Zelenog dogovora", poljoprivrednici su se osetili sateranim u ćošak. Copa-Cogeca je ovde odigrala ključnu ulogu. Oni su bili ti koji su institucijama EU jasno stavili do znanja da ekologija ne sme postati ideologija koja će uništiti evropsku proizvodnju hrane. Statistika pokazuje da je poljoprivreda jedan od sektora koji je najviše smanjio emisiju štetnih gasova u EU, a ovaj lobi se izborio da se ta činjenica prizna i uvaži.
Jedna od njihovih najvećih pobeda u poslednje vreme bila je revizija pravila o zaštiti životne sredine koja su bila previše administrativno opterećujuća. Uspeli su da izdejstvuju pojednostavljenje procedura za dobijanje subvencija i da odlože neke od najstrožih zabrana koje bi preko noći smanjile prinose. Takođe, neumorno rade na zaštiti domaćeg tržišta od nekontrolisanog uvoza poljoprivrednih proizvoda iz trećih zemalja koji ne ispunjavaju visoke ekološke i zdravstvene standarde kakvi se nameću evropskim paorima.
Koliko košta ulaznica u ovaj ekskluzivni klub
Važno je razumeti da prosečan poljoprivrednik iz, recimo, Šumadije ili Slavonije, ne plaća direktno članarinu ovoj organizaciji. Sistem funkcionira piramidalno. Poljoprivrednik plaća članarinu svom lokalnom ili nacionalnom udruženju, a ta udruženja onda izdvajaju značajna sredstva za finansiranje rada krovne organizacije u Briselu. Iznosi koje nacionalni savezi uplaćuju mere se desetinama hiljada evra godišnje, zavisno od broja članova i ekonomske snage sektora u toj zemlji.
Benefiti su, međutim, neprocenjivi u odnosu na trošak. Bez ovakvog zastupanja, poljoprivrednici bi bili samo nemi posmatrači zakona koji im direktno određuju sudbinu. Članstvo im omogućava pristup najnovijim statistikama, tržišnim analizama i, što je najvažnije, priliku da njihova briga stigne do ušiju onih koji odlučuju o budžetu od preko 300 milijardi evra, koliko je težak aktuelni poljoprivredni fond EU.
Demokratija u srcu poljoprivredne politike
Rukovodstvo Copa i Cogeca ne bira se iza zatvorenih vrata, već kroz transparentan demokratski proces. Predsednici i potpredsednici se biraju na mandat od dve godine iz redova delegata zemalja članica. To znači da na čelu može biti Francuz, Poljak, Italijan ili Danac, ali on uvek mora zastupati zajednički interes.
Izbori su prilika da se čuju različiti glasovi, od onih koji se bave ekološkom proizvodnjom do onih koji vode velike sisteme. Ovakva struktura osigurava da niko ne bude zaboravljen i da se očuva balans između ekonomskog rasta i zaštite životne sredine. Jer, na kraju dana, poljoprivreda je jedina industrija koja proizvodi nešto bez čega nijedan drugi sektor ne može – hranu. Copa i Cogeca su tu da podsete svet da ta hrana ima svoju cenu, ali i svoju vrednost koja se meri opstankom sela i očuvanjem prirode.
Članstvo po zemljama: Ko ima najviše "glasova"?
Kao što smo videli, snaga Copa-Cogeca ne leži u pojedincu, već u masovnosti. Iako se često govori o "22 miliona članova", važno je precizirati da su direktni članovi zapravo nacionalna udruženja i savezi zadruga, koji zatim zastupaju svoje farmere.
U strukturi Copa-Cogeca, broj organizacija po zemlji često zavisi od toga koliko je poljoprivredni sektor u toj državi razuđen ili ujedinjen. Na primer, Italija ima više moćnih, ali zasebnih sindikata, dok su se u Danskoj gotovo svi okupili pod jedan krov.
Koliko to košta "običnog" poljoprivrednika?
Ovo je jedno od najčešćih pitanja, a odgovor je: direktno – nula evra. Prosečan poljoprivrednik ne šalje novac u Brisel. Njegov trošak je članarina koju plaća svom matičnom, nacionalnom udruženju (npr. HPK u Hrvatskoj ili FNSEA u Francuskoj).
Te članarine variraju:
U nekim zemljama su fiksne godišnje sume (npr. od 50 do nekoliko stotina evra).
U drugima se obračunavaju prema hektaru ili po prometu koji ostvarite preko zadruge.
Nacionalna udruženja zatim od tog novca izdvajaju značajne iznose (koji se za velike zemlje mere stotinama hiljada evra) kako bi finansirala zajednički sekretarijat i lobističke aktivnosti u Briselu.
Kako se biraju oni koji odlučuju?
Sistem je postavljen strogo demokratski, ali i birokratski. Svaka članica (nacionalna organizacija) šalje svoje predstavnike u Prezidijum (najviše telo).
Praesidium: Ovde sede predsednici svih nacionalnih udruženja. Oni određuju opšti pravac politike.
Izbor predsednika: Svake dve godine, Prezidijum bira Predsednika i šest potpredsednika. Glasanje je tajno.
Radne grupe: Postoji oko 50 radnih grupa (za pšenicu, mleko, vino, ekologiju...) gde stručnjaci iz zemalja članica analiziraju zakone pre nego što odu u Evropski parlament.
Za šta su se izborili u poslednje vreme?
Ako ste primetili da su se u poslednjih godinu dana pravila o "ostavljanju zemlje na ugaru" (obavezna neobrađena površina) iznenada promenila ili ublažila – to je direktan rezultat pritiska Copa-Cogeca. Njihov najveći uspeh u 2024. i 2025. godini je:
Relaksacija "Zelenog dogovora": Uspeli su da ubede Evropsku komisiju da odloži drastično smanjenje upotrebe pesticida dok se ne pronađu adekvatne alternative.
Pojednostavljenje administracije: Izborili su se za smanjenje broja kontrola na malim gazdinstvima (do 10 hektara), čime su hiljade poljoprivrednika oslobodili birokratskog tereta.
Zaštita od uvoza: Postigli su dogovor o strožim "sigurnosnim kočnicama" za uvoz određenih proizvoda iz Ukrajine i zemalja Mercosur-a, kako bi zaštitili cene na domaćem tržištu.
Iako ih neki kritikuju da "štite samo velike", bez njihovog prisustva u Briselu, evropsko selo bi danas verovatno izgledalo mnogo drugačije – i to ne na bolje.
