Konkurs “50:40:10” – ispovest Nemanje

U februaru 2022. održan je sastanak u zgradi opštine Dimitrovgrad, povodom prijave na Konkurs „50:40:10“. Ubrzo nakon toga prijavio sam se i podneo sam zahtev za više mašina i opreme na maksimalnu sumu od 50.000 €. Svoj depozit od 10 odsto (5.000 €), položio sam u banku, nakon odobrenja, početkom maja.

Po predstavnicima iz ministarstva koji su vodili sastanak održan u februaru, sve je trebalo da bude brzo, da se u par meseci konkurs sprovede i dobijemo željene mašine, jer je ovo drugi poziv, i uočene greške iz prvog poziva su otklonjene.

Cene za željene mašine i opremu predao sam po predračunima u vreme prijave na konkurs. (Tabela 1.)

U novembru 2022. stiglo je rešenje iz ministarstva, i prelazim na sledeći korak - dobijanje kredita (40 odsto, predviđeno programom).

6. januara 2023. potpisao sam ugovor za kredit i odmah je krenula kamata, čeka se da ministarstvo uplati svoj deo.

1. marta 2023. (posle 54 dana), ministarstvo je konačno uplatilo njihov deo (50 odsto) predviđen programom i prethodno donetim konačnim rešenjem o odobrenju projekta!

Manji problemi:

- Letnju sezonu spremanja hrane dočekao sa jednim traktorom snage preko 60 kW, zbog čega je traktor bio preopterećen, posledica - ravnanje glave i zamena dihtunga glave u vrednosti od 800 €.

- Zbog depozita od 5.000 € položenog u banku u maju 2022. nisam bio u mogućnosti da kupim još jedan polovni traktor.

- Produžena sezona spremanja hrane.

- Kašnjenje u pripremi hrane i lošiji kvalitet kabaste hrane.

- Zimsko hranjenje stoke, zbog utovarne kašike, zavisi od samo jednog traktora.

Glavni problemi:

- Cene mašina i opreme povećane u značajnom iznosu (Tabela)

- Projekat ne dozvoljava izbacivanje stavki iz predračuna, ne pokriva doplatu, i ne dozvoljava doplatu.

Rešenje: Platiti dobavljačima po predračunu sa namenskog računa, a 7.219 € ili više za 14,45 % platiti sa privatnog računa – ne računajući troškove plaćanja kamate u vreme čekanja na kompletiranje dokumentacije između ministarstva i banke, troškove pripreme dokumentacije, nepoznato povećanje cena solarnih panela i sistema video nadzora i, posebno, plaćanja radnika koji će me zameniti na farmi goveda dok sam bio odsutan šetajući od jednog do drugog šaltera i kancelarija u Dimitrovgradu, Pirotu i Beogradu.

Pokušavam da pronađem rešenje, zovem sve disbtriutere, ali situacija je svuda ista, i svuda mora da se doplati. U međuvremenu cene i dalje skaču, pa više i ne znam koliko ću morati da doplatim. Niko ne pravi prolem da se račun izda na potrebni iznos, a ostatak doplati, kako bi svi osim seljaka bili srećni. Iz kancelarija ministarstva poručuju da ne mora da se kupi potrebna mašina, već da se kupi šta može za određenu sumu. Verujem da su mnogi pribegli tome, ali ja imam više mašina, i tražio sam minimalno neophodno. A kako ispod toga?

17. marta 2023. podnosim zahtev za raskid ugovora, revoltiran čekanjem od godinu dana, držanjem depozita na računu, i poskupljenjima kojima nema mere. Tom prilikom molim da mi se usled novonastalih poskupljenja u što kraćem roku raskine ugovor, da bi zatim raskinuo ugovor o kreditu sa bankom.

7. aprila 2023. potpisan raskid ugovora sa ministarstvom.

Vreme prolazi ali kredit sa bankom se ne raskida – kažu mi - nisu dobili nalog iz ministarstva. Revoltiran time kažem da ću dati izjavu novinarima. Par minuta nakon toga pozivaju me iz ministarstva, i kažu da nisu dobili raskid ugovora, ali i da možda imaju rešenje. U meni se probudila nada, svakako sledeće nedelje idem za Beograd i svraćam kod njih na razgovor.

Ljudima koji su me primili najiskrenije hvala što su pokušali da zajedno pronađemo rešenje. Informišu me da depozit nisam morao da držim u banci, prvo je trebala potvrda sa ličnog računa da imam novac, a zatim nakon odobrenja uplata na namenski račun. Svejedno ih moram imati i čuvati za sufinansiranje projekta. Traktor drugog proizvođača nije jeftiniji, a i posedujem utovarnu kašiku za upisanog proizvođača, te jedino mogu da kupim slabiji, ostale mašine morale bi da budu znatno umanjenog kapaciteta toliko da gube smisao na mojoj farmi, ali pristajem. Ostaje samo da se vidi šta je sa mojim raskidom ugovora, koji je izgleda, ipak, primljen. Gospodin zadužen za raskid ugovora, ima drugačije mišljenje i kaže da to neće moći jer sam pisao e-mailove i pretio advokatom. Tražim da mi objasni kome sam pisao i kome pretio, ali on odmah u žurbi napušta kancelariju.

U sporazumnom raskidu ugovora, koji sam već potpisao, stoji da nemamo neizmirenih potraživanja, niti je nastala šteta koju bi ugovarači potraživali, te stoga smatraju da sam se odrekao prava na tužbu i ne vidim zašto bi u tom slučaju ikome pretio advokatom.

27. aprila 2023., tri dana nakon toga, obaveštavaju me da ipak ne mogu da realizuju projekat, jer sam već potpisao raskid. Mogu da podnesem molbu ukoliko želim, ali ja ne želim.

9. maja 2023., najzad, na Dan „poraza seljaka“ u Vladi Srbije - konačno raskidam kredit sa bankom i plaćam prispele kamate i naknadne troškove zatvaranja računa 61.141 dinara ili 521,33 €.

Razlog zbog koga sam rešio da napišem ovaj tekst nije da se ukaže na greške zaposlenih u ministarstvu i banci, niti da se iko oseća prozvanim. Konkurs očigledno ima mnogo mana, na koje zaposleni ne mogu da utiču. Ono što me brine jeste da će se on kao takav u najvećoj meri realizovati, a da se niko neće pobuniti. Kod zaposlenih, ljudske osobine dosežu samo do granice straha od gubitka radnog mesta, a kod „slobodnog“ seljaka ostaju otupela čula za pravdu. A kako i ne bi sa toliko ožiljaka u nizu, nepredviđenih situacija koje se svode na prevarnu zabludu u trajanju od 14 meseci.

Živeo sam i radio u SAD skoro deceniju i sve što sam zaradio ulagao sam u podizanje sadašnje farme od 100 krava – koja se nalazi na granici sa Bugarskom (najniža kota 1.000 m n.v.), bez pristupnog puta, struje, vode i signala za mobilni telefon. A o šteti od vukova i problemima (ne)naplate osiguranja rastrgnutih ili uginulih životinja može se napisati nova posebna priča.

Želeo sam da sa kapitalom donetim u Srbiju iz inostranstva i bez privilegija koje država daje ino-investitorima budem „svoj na svome“, a sada u okolnostima bez ikakve ekonomske podrške i proizvodnoj besperspektivnosti usamljenih stočarskih farmi na demografski ispražnjenim područima, razmišljam da sve rasprodam i, sada sa suprugom (nezaposleni prehrambeni tehnolog – živi sa decom zbog predškolske nastave u Pirotu) i dvoje predškolske dece, trajno odemo u inostranstvo, a demografski i proizvodno devastirani jug Srbije ostaće bez dva visokoobrazovana stručnjaka, škola bez dva đaka, i na kraju četiri stanovnika. Ali koga u Srbiji briga o povratnicima u najvitalnijem životnom dobu?