Natočite pivo i pročitajte “Priče o pivu”

Kako su nastale priče o pivu?

Priče o pivu nastale su kao priče o tečenom hlebu. Upravo na taj način sam hteo i da naslovim knigu. Priče o pivu su nastale povodom jubileja 40 godina “Dana piva” u Zrenjanjinu. Od 1986. godine, kada smo osmislili “Dane piva” u Zrenjanjinu, ja bih rekao inicirali, Miroslav Miša Pušić, iz Televizije Novi Sad, Nikola Knežević, direktor hotela “Vojvodina”, i ja, koji sam bio novinar radio Zrenjanjina. Počeli smo u hotelu “Vojvodina” jednu priču o tome da bi pivo moglo se pije što duže tokom leta, jer smo prvog maja, jednostavno, zamislili da bi mogli da u Zrenjanjinu napravimo jedno veliko takmičaljnje koje bi se ticalo piva, a imalo veću potrošnju u samom hotelu.

“Jedno pivo je bolje od nijednog, dva piva su bolje od jednog, ali četiri piva nisu dvostruku bolja od dva.” Znači, trebalo bi imati meru.

Naravno, direktor hotela je to odmah prihvatio, Miša Pušić je napravio kriteriume, tako da ne pijemo pivo kao Beograđani, a onda su oni u to vreme pili pivo na metar, ko popije duže, taj je pobednik, ali mi smo želeli da iz te krigle, iz koje smo tada pili pivo, napravimo takmičanje ko brže popije tu kriglu, taj je pobednik. Naravno, niko nije razmišljao o tome da će to postati privredno-turistička manifestacija Zrenjanina, koja će okupiti ono što ona danas okuplja, a upravo su dani piva izrasli u manifestaciju koja se u Srbiji svrstala, u pet najboljih i najvećih manifestacija, od 4.600 manifestacija koje uopšte postoje u našoj zemlji. Od tog broja najviše manifestacija je u Vojvodini, više od 2.400, u Beogradu je negde oko 700.

I šta smo mi godinama želeli od dana piva? Želeli smo da dani piva reprezentuju Banat. Naš mentalitet, našu tradiciju, naš naum. Mislim da je manifestacija "Dani piva" u tome zaista i uspela. Naravno, trebalo je se sve to nekako i zabeležiti. I u pisanoj formi, i video-snimcima, društvenim mrežama. Pošto sam novinar, novinar štampe, meni je bilo važno, da to ipak ostane zabeleženo na papiru. I iz tog razloga je izašla i ova kniga koja je presek onoga što se događalo u proteklih 40 godina. A Zrenjanin i pivo, ne mogu jedno bez drugog.

Upravo je to moje sledeće pitanje. Iz kojih sve segmenata se knjiga sostoji? Navedite neke od zanimljivijih priča koje su pohranjene u ovoj knjizi.

Pre svega, sam hteo da krenem kao što bi pesnik rekao, sve bežači od početka, stigli smo do samog kraja kao što subota beži od petka ili jun od maja. Prvo pitanje, šta je to pivo? Šta je u suštini pivo? Hajde krenemo od tog pitanja, pa onda, kad je pivo počelo da se proizvodi? Da odgovorimo na onih pet novinarskih pitanja. Tako sam, naravno, došao i do priče da su žene, jednostavno, smislile i izmislile pivo u vreme Egipetske carice Isis, 7.000 godina pre nove ere. Pa sve do, recimo, današnih dana i proizvodnje kraft piva.

Mi pijamo pivo u velikim količinama i danas jer nemamo ispravnu vodu za piće. Zrenjanin dnevno danas potroši 20 hiljada evra za flaširanu vodu. To je frapantnih 900 miliona dinara tokom godina. Znači, gotovo smo došli do miliarde, ne računajući što nam vodovod revnostno izdaje račune za vodu koju mi ne pijemo, a oni naplaćuju. 

Naravno, da sam sve ovo pohranio i obiljem statističkih podataka o pivu. Naravno, pivu i kod nas, u Banatu, u Vojvodini, na Balkanu, pivu u svetu, ko to najviše pije piva, ko to najviše proizvodi piva, šta je sve potrebno da bi pivo, kao piće, da li alkoholno ili bezalkoholno, bilo dobro, šta sve treba da se uradi, koliko segmenata u proizvodi tog piva treba objediniti, da bi jedna krigla sa zlatnom penom uspela, i da bi se tražilao još. Naravno, sama priča o pivu počinje ono maksimum, “jedno pivo je bolje od nijednog, dva piva su bolje od jednog, ali četiri piva nisu dvostruku bolja od dva.” Znači, trebalo bi imati meru.

Svedok ste razvoja, transformacije, nestajanje nečeg starog, stupanje na scenu nečeg novog. Provedite nas i dajte svoje mišnjenje, od prvih pivara, potom velikih industrijskih socijalističkih pivara do današnjeg dana kada sve više imamo malih zanadskih kraft pivara. Šta je bilo dobro, šta je bilo loše i šta valjalo unaprediti?

Zrenjanin je pivo dobio 1745. Godine. Preduzetnik iz Češke Sebastijan Kracajzen, napravio je prvo pivo. Nemci, koje je Marija Terezija ovde slala, kao ljude koji treba da nasele Banat, nisu mogli da piju ovu vodu. Zrenjanin je, kao i danas, uvek imao lošu vodu. I zbog te loše vode, ni Italijani tada, ni Katalonci, ni Španci, koji su doseljani 1740. godine, pa 1745. godine, nisu mogli ovde da opstanu ni dve, tri godine, oboljevali su i mnogi su se vratili nazad.

Sebastijan Kracajzen je došao ovde, da umesto te loše vode ponudi nešto drugo. Ono što su Nemci znali. Samo u Bečkereku tih godina bilo je 90 Nemaca, u 10 kuća, i on im je ponudio pivo.

Ali pivo su počeli da piju i Bećkerečani, Srbi, pre svega, koji su bili i ostali na ovim prostorima. I pivo je ušlo, da tako kažem, u Zrenjanince? Toliko brzo i toliko mnogo da je Sebastijan Kracajzen, koji je napravio pivaru u Zrenjaninu, uspeo već posle 20 godina da novcima koji je stekao ovde, prodajom piva, kupi prvu pivaru koja je iznikla na području Vojodine, Pančevačku, 1722. godine, ali isto tako imao je para da kupi i pivaru koja je bila u Zemunu.

Mi pijamo pivo u velikim količinama i danas jer nemamo ispravnu vodu za piće. Zrenjanin dnevno danas potroši 20 hiljada evra za flaširanu vodu. To je frapantnih 900 miliona dinara tokom godina. Znači, gotovo smo došli do miliarde, ne računajući što nam vodovod revnostno izdaje račune za vodu koju mi ne pijemo, a oni naplaćuju.

Žene su nekada pivo pravile od isečenih komada ječmenog hleba, potom je ono kuvano, pa je dolazilo do vrenja. Žene su ga stavljale u druge kotlove, i u tu masu dodavale i određene količine urme, cimeta i lovorovog lista. Pravile su ukus, kakve one misle da treba da bude. Upravo danas, to rade ovi ljudi koji otvaraju male zanadske pivare.

Kada je reč o pivu i o Zrenjaninu, moramo da kažemo i to da je Zrenjanjin osamdesetih godina prošlog veka proizvodio, 405.000 hektolitara piva. To je bio deseti deo ukupne jugoslavenske proizvodnje piva. Danas, naravno, nemamo ni jednu litru piva, ako ne računamo ove male i sitne zanatske pivare. Zrenjanjinci su se svrstali među one poznavaoce i ljubitelje piva, i one poštovaoce piva, tako da jednostavno ne mogu bez njega, a upravo ne mogu i bez “Dana piva”, jer na toj manifestaciji pokazuju svu onu ljubav, čežnju, i ono putešestvije, da tako kažem, koje smo imali sa pivom.

Jer, kad je 1745. godine, prva industrija ovde u Zrenjinu počela da radi, to je bila pivara. Zrenjanin je od tada počeo da raste i da napraduje. Kada je 1807. godine, 30. avgusta, a bila je nedelja, pivara izgorala u potpunosti, izgoreo je i Zrenjinin. Devet od deset kuća tada je izgorelo.

Mi pijamo pivo u velikim količinama i danas jer nemamo ispravnu vodu za piće. Zrenjanin dnevno danas potroši 20 hiljada evra za flaširanu vodu. To je frapantnih 900 miliona dinara tokom godina. Znači, gotovo smo došli do miliarde, ne računajući što nam vodovod revnostno izdaje račune za vodu koju mi ne pijemo, a oni naplaćuju.

Zrenjinici su tada, naravno, prvo  napravili svoje kuće, ali potom i pivaru. Da nastave priču, da nastave svoje druženje sa nerazdvoljnim prijateljem. Zato je Zrenjanin neodvojivo vezan za ovo piće.

Više puta sam od vas čuo da budućnost pripada malim zanadskim kraft pivarama. Zašto ste tog mišljenja?

Deset najvećih industrijskih proizvođača piva na svetu su, da tako kažem, u zaostatku. Industrijsko pivo ne nailazi više na onu potrošnju kako bi industrijalci to želeli.

Ali može da je to pitanje i za same ljubitelje piva, odnosno potrošače. Da li žele sa pivom nešto više, nešto novo i nešto bolje. U industrijskoj proizvodnji ne može mnogo da se menja kvalitet piva. Sličan je, isti, egaliran.

Pivo je umenje. Da bi se napravilo pivo, tu treba znanje, tu treba umenje. Oko piva mora da se potroši vreme, da bi ono imalo ukus kakav kuvar piva hoće, i kakav ukus hoće potrošač. To danas ne može da se uradi u industrijskim velikim sistemima.

Kod nas su, na žalost, ostale samo tri velike pivare. Apatinska pivara, pivara u Čelarevu i pivara u Zaječaru, i svako pivo je gotovo isto. Ali, kada je reč o ovim malim pivima, zanadskim, ili kraft pivarama, onda je tu već pričao 150 različitih vrsta piva. Jer, moramo se setiti, za pivo je potrebna voda, pivski kvasac, hmelj i ječam.

Žene su nekada pivo pravile od isečenih komada ječmenog hleba, potom je ono kuvano, pa je dolazilo do vrenja. Žene su ga stavljale u druge kotlove, i u tu masu dodavale i određene količine urme, cimeta i lovorovog lista. Pravile su ukus, kakve one misle da treba da bude. Upravo danas, to rade ovi ljudi koji otvaraju male zanatske pivare.

Jeste da je u Srbiji udeo zanatskog piva samo 2% u ukupnoj količini proizvedenog piva. Činjenica je da je u Evropi, recimo u Holandiji, u Amsterdamu, 700 pivara osnovano za poslednih 15 godina. Šta to može da znači? To može da znači i prosperitet i razvoj sela, ako govorimo o poljoprivredi u Vojvodini.

Da svako selo može da ima svoju malu pivaru. Jer pogledajte, mi imamo 90.000 hektara pod jačmom u Vojvodini. Mi tu proizvodimo negde oko 400.000 tona jačma. Nekada smo imali 1.500 hektara u Vojvodini pod hmeljom. Danas ga gotovo nema ili je pala na statističku grešku. Od 2 miliona hektara na samo 10 hektara zemljišta u ovoj našoj Vojvodini mi imamo hmelja.

Odakle dobijamo hmelj? Dobijamo, naravno, iz Češke ili iz Slovenije. Upravo je to uradio, kada je bio vlasnik zrenjaninske pivare, i Lazar Dunđerski. On je krajem pretprošlog veka, 1890. godine, preusmerio kupovinu hmelja iz Češke u Sloveniju. Jer je bilo bliže, jer je bilo jeftinije, jer je bilo kvalitetnije. Mi danas svega toga nemamo.

Mučimo se kako da napravimo novo pivo, koje će, jednostavno, uvek biti isto, ali uvek biti i novo. Jeste da je skuplje, ali je važan ugođaj.