Briselsko Poglavlje 12 prosečnom građaninu Srbije gotovo ništa ne znači. Ako preformulišemo to je jednostavno pitanje: „Šta zapravo jedemo?“ Dr Veselina Pelagić, predsednica UO Fondacije za istraživanje i razvoj (FRD), bez rukavica upozorava da su preporuke Evropske komisije za ovo poglavlje (bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika) poražavajuće.
„Zaprepastila sam se. Mi nismo odmakli ni od početka“, kaže dr Pelagić. Poruka je jasna – bez jakih, nezavisnih institucija poput Uprave za veterinu i Uprave za zaštitu bilja, papiri ostaju samo mrtvo slovo. Potrebna nam je „gvozdena“ kontrola na granicama, jer ona ne čuva samo zdravlje, već i obraz naših izvoznika na svetskom tržištu.
Vremenska mašina: Meso kontrolišemo po pravilima iz osamdesetih
Neverovatno zvuči podatak da se uvoz smrznutog mesa u Srbiji i dalje često kontroliše po pravilnicima iz 80-ih godina prošlog veka. Dok se tehnologija proizvodnje i globalni lanci snabdevanja menjaju brzinom svetlosti, naši propisi kao da su ostali zarobljeni u vremenu „novog talasa“ i vokmena.
Ovaj raskorak između tržišne realnosti i zastarelih birokratskih procedura stvara rizik koji niko ne želi na svom tanjiru. Zakoni možda postoje, ali njihova primena je, prema rečima struke, trenutno rizična operacija.
Mleko nije samo voda: Gde su nam laboratorije?
Kada se u javnosti pokrene tema mleka, obično se lome koplja oko cene ili procenata masti. Međutim, suština je negde drugde.
Genetika: Kvalitet počinje u štali, od rase i ishrane goveda.
Sistem: Bez funkcionalne i nezavisne laboratorijske infrastrukture, svaka priča o kvalitetu je puko nagađanje.
Sledljivost: Ključna reč koju Srbija još uvek uči da izgovori.
„Kod nas ne mogu da nađem podatak šta je vraćeno sa tržišta, ko je vratio i gde je ta roba na kraju završila“, ističe dr Pelagić.
Upravo taj nedostatak transparentnosti podriva poverenje potrošača, ali i ekološki balans – jer nebezbedna hrana koja se nepropisno uništava postaje ozbiljan ekološki problem.
| Oblast kontrole | Šta piše u planovima EU | Stanje na terenu u Srbiji |
| Sledljivost hrane | Put namirnice od njive do trpeze poznat u svakom trenu. | Podaci o povučenoj robi često nedostupni javnosti. |
| Institucije | Nezavisne, stručne i tehnički opremljene uprave. | Potrebno hitno jačanje i veća autonomija u radu. |
| Pravilnici | Usklađeni sa najnovijim naučnim saznanjima. | Delovi kontrole (npr. meso) oslanjaju se na propise stare 40 godina. |
Možemo li do „premium“ etikete?
Srbija ima ogroman potencijal da se pozicionira kao izvor premium, visokokvalitetne hrane. Naša zemlja poseduje resurse za proizvodnju koja poštuje ekološke standarde i nudi ukus koji je u Zapadnoj Evropi postao luksuz. Ipak, taj put ima uslov: kvalitet mora biti stabilan i, što je najvažnije, dokaziv.
Standardi ne smeju biti omča oko vrata malom proizvođaču, ali ne smeju biti ni preambiciozni „spiskovi lepih želja“. Ako obećamo previše, a ne ispunimo ništa, Brisel će pojačati kontrole, a svaka greška će nas koštati skuplje nego ikada pre. Bezbednost hrane je na kraju dana i socijalno pitanje – moramo zaštititi zdravlje građana, a da pritom ne ugasimo srpskog seljaka.
