Jutro posle oluje na selu miriše na polomljene grane, vlažnu zemlju i tugu. Poljoprivrednik koji ujutro izađe u svoj voćnjak ili ratar koji stane pred njivu, zahvaćenu gradom, gledajući posledice štete, zapravo gleda godinu dana teškog rada izgubljenog za samo 15 minuta nevremena. Srbija je zemlja plodnog zemljišta i vrednih ljudi, ali i zemlja u kojoj je poljoprivreda još uvek fabrika pod vedrim nebom.
Nevremena više nisu događaji iz daleke budućnosti, već naša svakodnevica. Zoran Ćirić iz Udruženja osiguravača Srbije kaže da dve misli najbolje definišu odnos prema osiguranju poljoprivrede kod nas. Pod jedan: „Neće mene“ i pod dva: „Ove godine me je nevreme pogodilo, valjda neće i sledeće godine.“
- Sušu 2026. godine pamtićemo kao jednu od sušnih godina. U poslednjih deset godina imali smo sušne godine. Da li je to u celoj Srbiji ili u pojedinim regionima, suša je nešto što je potpuno postalo normalna pojava kod nas.
Prolećni mraz, dakle mraz krajem aprila i početkom maja, koji uništi uglavnom voće koje je tek počelo da cveta, postao je nešto što je potpuno normalno. Klimatske promene dešavaju se mnogo više i u mnogo većoj meri tamo negde u svetu, pa to gledamo putem televizije ili čitamo u novinama. Ali klimatske promene su i kod nas.
Prolećni mraz koji pominjem možda pre 10, 15 ili 20 godina nije bio toliko izražen, a sada je gotovo postao redovna pojava. Jesenji mraz, odnosno mraz krajem septembra i početkom oktobra, takođe može da napravi veliku štetu i sve je češći. Ratari znaju za to, očekuju ga, ali način razmišljanja „bio je prošle godine, neće valjda i ove“ ipak nekako preovlađuje. Zbog toga se veoma mali broj poljoprivrednika osigurava od te vrste rizika.
Zašto se srpski seljaci i dalje radije kockaju sa vremenskim prilikama nego što potpisuju polisu? Gde je nastao šum na vezama između paora, osiguravajućih kuća i države?
Da bismo razumeli zašto malo ko osigurava useve, moramo pravo da uđemo u čizme prosečnog srpskog domaćina.
Kada dođe proleće, seljak na sto stavlja sve što ima. Novac za seme, đubrivo, gorivo, pesticide i amortizaciju mašina. To su sigurni, realni troškovi koji se plaćaju odmah.
Sa druge strane, osiguranje se u svesti mnogih ne doživljava kao investicija ili zaštita, već samo kao još jedan namet u nizu. Pojašnjenja radi, premija osiguranja jeste ukupna cena koju plaćate osiguravajućoj kući da bi preuzela rizik nad vašim usevom.
Pored nedostatka novca u trenutku setve, tu je i nedovoljna informisanost.
Mnogi mali proizvođači ne znaju kako polisa tačno funkcioniše ili veruju da osiguranje pokriva baš sve. Kada shvate da osnovna polisa najčešće pokriva samo tri osnovna rizika – grad, požar i udar groma – nastaje pravi nesporazum.
Nepoverenje nije nastalo preko noći. Ono se gradilo decenijama usled loših iskustava, komplikovane administracije i nerazumevanja sitnih slova u ugovoru.
Sagovornik podseća da bi poljoprivrednici trebalo da razlikuju osnovno i dopunsko osiguranje i preporučuje da dobro prouče uslove pre zaključivanja polise osiguranja.
- Požar i udar groma spadaju u osnovne rizike osiguranja.
Kada kupite polisu kojom želite da osigurate šta god – voće, povrće, čime god da se bavite, šta god da uzgajate – požar i udar groma su rizici od kojih ste u startu zaštićeni. Devedeset odsto naših poljoprivrednika kupuje te polise.
Ostali rizici, kao što su oluja, poplava, prolećni ili jesenji mraz i suša, predstavljaju dopunske rizike koji se kupuju uz osnovnu polisu.
To je najveći problem osiguranja u poljoprivredi kod nas. Devedeset odsto onih koji žele da se osiguraju kupi osnovnu polisu i misli da je to dovoljno. Ili misle da se suša neće ponoviti.
Ono što mi stalno savetujemo ljudima jeste – pitajte.
Kada odete u banku, uzimate kredit i želite da do tančina ispitate bankarskog službenika i o kamati, i o periodu otplate, i šta se dešava u ovoj ili onoj situaciji. Prosto, to je živ novac i tada ste zainteresovani.
Ovde je, takođe, živ novac. To je nešto što će, ne daj Bože, biti uništeno, a što vama donosi prihod.
Dakle, pitajte: da li i pod kojim uslovima ostvarujem pravo na naknadu štete? Ko procenjuje štetu? Da li sam zaštitio stablo, koren ili biljku?
Sve su to pitanja koja morate da postavite, a na koja će vam agent prodaje vrlo rado odgovoriti.
Tek na osnovu toga odlučite da li ćete uzeti samo osnovnu polisu osiguranja ili ćete dodati i neki dopunski rizik.
Zoran Ćirić iz Udruženja osiguravača Srbije podseća i koliko koštaju neke od polisa osiguranja u poljoprivredi.
- Kada govorimo o osiguranju u poljoprivredi, od tri do pet odsto onoga što neko može da zaradi kada proda ono što uzgaja po hektaru potrebno je za osiguranje.
Recimo, u Vojvodini osiguranje pšenice je 4.800 dinara po hektaru za godinu dana, kukuruza oko 5.000, a soje 5.300 dinara.
Voće jeste skuplje. Hektar pod šljivama košta oko 150.000 dinara, dok je hektar pod malinama najskuplji, oko 400.000 dinara.
Ključna tačka sukoba jeste procena štete.
Kada grad istuče kukuruz ili voće na terenu, izlazi procenitelj osiguravajuće kuće.
Poljoprivrednik vidi uništen rod i godinu bez prihoda. Procenitelj, s druge strane, meri procenat oštećenja po strogo definisanim metodologijama i tabelama.
Jednostavno rečeno, ako je stabljika oštećena 40 odsto, seljak ima utisak da je rod potpuno uništen jer biljka neće dati očekivani rod i kvalitet, dok osiguranje obračunava isplatu samo za tih 40 odsto.
Da li je poljoprivrednik prepušten sam sebi? Nije.
Država Srbija već godinama nudi izuzetno visoke subvencije za osiguranje useva i plodova. Štaviše, reč je o jednoj od izdašnijih mera u regionu.
U većini okruga u Srbiji država pokriva osnovni povraćaj, odnosno od 40 do 50 odsto plaćenog iznosa osiguranja, dok povećani povraćaj u rizičnim područjima, gde je državna podrška veća, iznosi čak do 70 odsto.
Pored republičkog budžeta, pojedine lokalne samouprave nude i dodatne subvencije iz opštinskih kasa.
Problem nastaje u proceduri.
Poljoprivrednik mora prvo da uplati ceo iznos osiguravajućoj kući, pa tek onda podnosi zahtev za povraćaj novca. Za mnoga mala gazdinstva ulazni trošak je u startu previsok, a čekanje na isplatu subvencije predstavlja dodatno opterećenje za kućni budžet.
Da bi se procenat osiguranih površina pomerio sa skromnih 10 do 15 odsto, osiguravajuće kuće moraju izaći na teren, ponuditi fleksibilnije pakete i pisati ugovore jednostavnim jezikom koji razume svaki paor, bez skrivenih sitnih slova.
Država treba da razmotri modele u kojima poljoprivrednik u startu plaća samo svoj deo, na primer od 30 do 50 odsto, dok bi se državni deo direktno prenosio osiguravaču.
A poljoprivrednici moraju da shvate da je polisa osiguranja podjednako važna investicija kao i kupovina kvalitetnog semena ili dizela.
Zemlja nas hrani, ali i od neba svi zavisimo.
Polisa osiguranja ne može da spasi plod od leda, ali može da spasi porodicu od bankrota.
