Poljoprivreda je pre desetak hiljada godina omogućila nastanak i razvoj civilizacije - viškovima hrane omogućila je nastanak i razvoj novih zanimanja, gradova i države. Zato su država i poljoprivreda vezane u neraskidivi savez, pa niti država može da opstane bez poljoprivrede niti ona može da opstane bez države.
Propadanje poljoprivrede je uvek vodilo ka propadanju država: Stari Egipat i Rimska imperija, civilizacija Maja i južnoameričke kulture, propale su zbog opadanja prinosa u poljoprivredi i nemogućnosti da se podrži sve skuplji državni sistem. Propadanje Sovjetskog Saveza, nuklearne velesile, je dobrim delom izazvala i nemogućnost da se proizvedu dovoljne količine hrane - uprkos posedovanju visoke tehnologije i ogromnim površinama plodne zemlje.
Za sve ove istorijske primere zajedničko je da su opadanje prinosa i smanjivanje količina hrane prouzrokovani ljudskim neznanjem: zaslanjivanjem zemljišta u Egiptu od hiljadugodišnjeg navodnjavanja, preterenim iscrpljivanjem zemljišta u slučaju Rima ili ideološkim predrasudama prema malim poljoprivrednicima u komunističkoj Rusiji. Dok je državni sistem rastao i postajao sve više kompleksan i sve manje produktivan, prinosi useva su opadali i smanjivala se raspoloživa količina hrane.
I nasa današnja civilizacije se suočava sa ozbiljnom pretnjom kada je u pitanju proizvodnja hrane. Industrijska poljoprivreda, dominantan oblik poljoprivrede našeg vremena, znatno je uvećala prinose poljoprivrednih kultura u svetu ali je njena efikasnost nažalost vezana za jeftinu naftu i ostale prirodne sirovine. Ona je zasnovana na mehanizaciji i mineralnim đubrivima pa su time velike farme sa manjim učešćem ljudskog rada postale mnogo profitabilnije – što je vodilo propadanju malih poljoprivrednika. Nažalost, ova poljoprivreda je kroz duži period dovela do opadanja plodnosti zemljišta i velikih ekoloških zagađenja a sve skuplja nafta dovodi u pitanje dugoročnu održivost ovakvog načina poljoprivredne proizvodnje.
Zbog vezanosti za ideologiju industrijskog društva baziranog na jeftinoj fosilnoj energiji i jeftinim sirovinama Srbija još uvek ima problem u definisanju svog privrednog razvoja, posebno u sektoru poljoprivrede. Dugogodišnje uništavanje sela i malih poseda u ime efikasnosti industrijske poljoprivrede samo je pojačano tranzicijom iz državno-planske privrede u deregulisano "slobodno tržište". Tranzicija je nanela još veće štete ovoj privrednoj grani ali je to imalo negativan uticaj i na razvoj celokupne nacionalne privrede.
Ovakva ocena dolazi od specificnosti srpske poljoprivrede i njenog položaja u okviru ukupnog domaćeg tržista: dobro je poznato da je potrošnja pokretač proizvodnje i da poljoprivreda u Srbiji zapošljava između jedne četvrtine i trećine domaće populacije - koja je potencijalni kupac širokog spektra industrijskih roba.
Dugogodišnji neregulisan status poljoprivrede i haotična privatizacija u Srbiji doveli su do povećanja broja učesnika u lancu hrane i do prelivanje profita iz primarne poljoprivredne proizvodnje u korist ostalih učesnika u ovom lancu. Osiromašenjem seljaka eliminisana je sa tržista skoro trećina potencijalnih potrošača - što ima negativan povratni uticaj na proizvodnju ostalih industrijskih roba.
Trošenje novca iz prodaje državnih preduzeća i inostranih kredita na kupovinu uvoznih roba, posebno uvozne hrane koje u Srbiji ionako ima u izobilju, je lišeno svake ekonomske logike. Tako utrošen novac je napustio Srbiju i nije kao potrošnja pokrenuo lanac domaće proizvodnje.
Kada se govori o otvorenosti domaćeg tržišta i o značaju deregulisanog "slobodnog tržišta" treba uzeti u obzir njegovu realnost: Svetsko finansijsko tržište danas karakterise visoki stepen spekulacija koji ima negativan uticaj na realnu ekonomiju pa zato svetski stručnjaci kažu da ne postoji "nevidljiva ruka tržišta" kao regulatora (J. Stiglitz o tezi A. Smith-a). Finansijski sektor je prestao da bude servis proizvodnje i postao je cilj samom sebi, odnosno što bržem uvećavanju profita. Zato francuski predsednik Sarkozy kaže ovih dana da se ne može nastaviti današnji sistem spekulacija i dampinga (izvoz roba na strana tržista po cenama nižim od proizvodnih troškova - prim.) a brazilski predsednik Lula se nada da će se iz današnje ekonomske krize roditi sistem koji nagrađuje proizvodnju a ne spekulacije. 'Sarkozy raps globalized economy
Zato država u Srbiji ne treba da stoji po strani kada je u pitanju odnos između primarne proizvodnje i ostalih učesnika u lancu hrane. Ovakav odnos države dolazi iz ideologije "slobodnog" tržišta i uslova međunarodnih organizacija (Svetske banke, MMF) - da država ne sme da se meša u tržište i da domaće tržište mora da se otvori za uvoz strane robe - mada se kod nas na taj način zapravo nanosi šteta i tržištu i domaćoj privredi. Kada se malo bolje pogleda - država se u razvijenim zemljama meša u poljoprivredu u daleko većoj meri nego što je to slučaj kod nas: državne subvencije farmerima u tim zemljama su najveće na svetu (zato je teško govoriti o globalnom "slobodnom tržištu" kada su proizvođači iz siromašnih zemalja zbog nižih državnih subvencija u neravnopravnom položaju), postoje značajne stimulacije za izvoz hrane, skladišta za žitarice su u rukama proizvođača uz veliki procenat vlašništva u mlinskoj industriji i sl.
Tranzicija ka tržišnoj ekonomiji u Srbiji, kao i u ostalim istočnoevropskim zemljama, odvija se uz surovu prvobitnu akumulaciju, sa "dobitnicima" i "gubitnicima" tranzicije. Nažalost, mali je procenat "dobitnika" a veliki procenat "gubitnika" pa se uz nestajanje srednje klase smanjuje potrošački potencijal većeg dela stanovništva - što negativno utiče na rast domaće privrede.
Uz dugogodišnji loš odnos prema poljoprivrednicima kao privatnom sektoru u prethodnom periodu i sa cenama proizvoda koje su jedva, ili nisu nikako pokrivale proizvodne troškove, ovaj strateški sektor privrede je doveden na ivicu opstanka.
Tačno je da je aktuelna privredna recesija eliminisala i dobar deo gradskog stanovništa kao potrošača šireg asortimana roba ali je stanje sa ruralnom populacijom nešto drugačije: ovo stanje traje praktično već decenijama. Za razliku od nekih privrednih sektora u gradovima, selo i poljoprivreda poseduju znatno veći potencijal rasta – ne samo u primarnoj proizvodnji hrane već i u zasnivanju novih privrednih aktivnosti i otvaranju novih radnih mesta.
Zato bi veće ulaganje u poljoprivredu povećalo i potencijal sela kao potrošača, što bi podstaklo ukupnu nacionalnu privredu.
Bez jasnog sagledavanja uloge poljoprivrede država je u procesu tranzicije dovela ovaj naš privredni sektor u težak položaj - pa je zato neophodna njena intervencija da se stanje popravi: povećanjem državnih podsticaja za primarnu proizvodnju hrane, vraćanjem skladišta pod kontolu proizvođača, većim deoničarskim učešćem proizvođača u mlinskoj industriji, formiranjem šireg sistema osiguranja proizvodnje protiv sve izraženijih klimatskih promena kao i većim ulaganjem države u sisteme za navodnjavanje (voda je hrana).
Često se ističe da domaća poljoprivreda treba da se uklopi u svetske cene pa zato treba reći da su tržišne cene primarnih poljoprivrednih proizvoda u Evropi i SAD zapravo niže od proizvodnih troškova. Zbog visokih subvencija proizvođačima u razvijenim zemljama, proizvodnu cenu njihovih poljoprivrednih proizvoda čini zbir tržišne cene i državnih subvencija. Zato je bez izjednačavanja državnih podsticaja sa onima iz okruženja domaća poljoprivreda stavljena u neravnopravan položaj i na domaćem i na stranom tržištu.
Poljoprivreda se, osim sa posledicama ekonomske recesije, suočava i sa posledicama klimatskih promena i daljeg rasta cena energenata, kao i sa posledicama tržišnih spekulacija sa hranom - pa je zato održanje proizvodnje, a ne što veći profit, primarni zadatak države u sektoru proizvodnje hrane.
U izmenjenim globalnim uslovima očigledno je da više nema mesta za ideologiju i praksu deregulisanog "slobodnog tržista". Tržište je, za razliku od planske privrede, uvek bilo slobodno ali je isto tako uvek postovalo izvesna pravila. Kao princip formiranja cena na osnovu ponude i tražnje tržište postoji već hiljadama godina, pa njegov sadašnji model "slobodnog tržista" ne predstavlja samo "mokru vodu" već je nažalost povlačenjem države i deregulacijom u ime "slobode" izvršena dekriminalizacija aktivnosti koje su ovih dana dovele svetsku privredu na rub potpunog sloma.
Zato ne treba da čudi da se ovih dana sve češće čuje stav da "država koja radi na sopstvenom ukidanju ne može da očekuje poštovanje svojih građana".
