Prognoze za poljoprivredni sektor u 2026. godini dolaze u trenutku kada se domaći agrar suočava sa potrebom za brzom tehnološkom i ekološkom adaptacijom.
Vodeći urednici agrarnih medija i iskusni novinari, kao direktni posmatrači promena na terenu, iznose svoje viđenje ključnih trendova koji će obeležiti predstojeću sezonu. Njihove analize ne oslanjaju se isključivo na optimistične statističke projekcije, već na realne izazove poput tržišne nestabilnosti i primene novih standarda održivosti. U fokusu struke su digitalizacija proizvodnje i efikasnije upravljanje resursima kao osnovni preduslovi za konkurentnost domaćih gazdinstava. Ovi uvidi pružaju jasan presek očekivanja od godine koja će testirati otpornost celokupnog lanca proizvodnje hrane u Srbiji.
Krajem minule godine Zadružni savez Vojvodine održao je tradicionalni skup na kojem je, u svečarskoj atmosferi, napravljen “presek” 2025. a potom je u neformalnoj atmosferi nastavljeno druženje.
To je bila prilika da prisutne glavne i odgovorne urednike agrarnih medija, kao i etablirane poljoprivredne novinare pitamo šta očekuju da će dominirati agrarom u 2026-toj godini.
Branko Krstin, dugogodišnji novinar “Poljoprivrednika”
-
Očekujem da se u 2026. godini Zadružni savez Vojvodine, posebno, a i sve druge zadruge u državi okupe i da krenu da, osim primarne proizvodnje, počnu i osvajanje sekundarne proizvodnje, odnosno prerade, onoga što imaju. Prvenstveno da nabave silose, da čuvaju robu koje imaju, da dočekaju bolje cene, ali da onda dalje nastave time što će prerađivati te sirovine u sekundarne proizvode i tako probaju da dobiju veće prihode po jedinici površine. Drugo, želim da napustimo toliko velike površine pod žitaricama i da sejemo neke druge poljoprivredne kulture koje donose po jedinici površine veće prihode, a i volao bih da se sve zadruge što više objedine i da one da stvore svoju industriju i da tako napreduju. Sve do skora govorilo se o tome da je Vojvodina žitnica Evrope, a to je nešto što u ovom trenutku najgore što može biti. Žita su vrlo jeftina. Vojvodina bi trebalo da ide na useve koje donose mnogo veće akumulacije po jedinici površine i da se, na kraju, mnogo više zaradi. Voćarstvo, po površini donosi 7 pa i 15 puta više u odnosu na ratarstvo. To je budućnost.
Aleksandra Šaša Milić, glavna i odgovorna urednica “Poljoprivrednika”
-
Ušli smo u 2026. godinu, za koju se svi, a tako i mi, agrani novinari i poljoprivrednici, nadamo da će biti bolja nego predhodna. Dosta će zavisiti od toga kakva će biti klima, to je ono na čega ne možemo da utičemo, od čega puno stvari zavisi. Iz razgovora sa predstavnicima zadruga, poljoprivrednicima, svi znamo da oni sad maksimalno štede na repromaterijalu i da u proizvodnju ulažu što je manje moguće. To je i razlog zašto su posejane ovolike površine pod pšenicom. Šta će se desiti ako bude lepo vreme? Možemo da očekujemo bolje prinose, a koliko će biti kvalitetni to zavisi od toga koliko su poljoprivrednici spremni da dodaju mineralnih đubriva i svega onoga što agronomi i struka preporučuju. Mislim da su proizvođači dosta iscrpeli svoje finansijske mogućnosti, tako da čak i pod pretpostavkom da ako bude odlična godina, neće dati svoj maksimum. Ono što je još jako dobro, a što se i prepoznaje kao dobro, to su mere novog ministarstva. Pre svega, znamo da dobijamo strategiju posle toliko godina i odlaganja. Ona bi trebalo da kanališe put kojim će se agrar kretati i da ga oblikuje našu poljoprivredu. I drugo, ono na čega sam ja nailazila kao na dobru reakciju, a to je što su poljoprivrednici rekli, da će biti jako dobro ako se bude poštovao taj kalendar objavljivanja, koja će mera biti dostupna, i da mogu da računaju na novac po osnovu tih mera. Ta predvidivost proizvodnje i troškova je ono što nedostaje poljoprivrednicima da bi poslovali bolje nego do sada.
Slaviša Dabižljević, urednik emisije “Otkos” na “Novosadskoj televiziji”
-
Mislim da ćemo imati velike problema sa vremenskim nepogodama. Neko ih naziva klimatske promene. Ipak se nadam da će ova 2026. imati bar malo više ravnomernih padavina, kako bi u sektoru ratarske proizvodnje prošli bolje. Nadam se da će i doći do povećanja cena žitarica, jer vidimo da su one sad na niskom nivou. Možemo očekivati značajniju obnovu mehanizacije. Nadam se da će i IPARD u velikoj meri zaživeti u 2026. s obzirom na to da poljoprivrednici nisu iskoristili dovoljno opredeljen novac i nadam se da će u većoj meri iskoristiti IPARD. To su neke stvari koje bi trebali iskoristiti i da sada više obratimo pažnju oko tog udrživanja. I po meni, moramo voditi računa za koga proizvodimo. Moramo imati poznatog kupca. Problem je što svako sve proizvodi. Juče mi je rodio krastavac, svi sejemo krastavac. Danas je rodila soja, svi sejemo soju. Moramo imati koliko-toliko planiranja. Da vidimo šta je to što mi možemo u 2026. godini da proizvedemo, a da bude prerađeno u Srbiji i da taj veći stepen prerade iskoristimo na najbolji mogući način i da će se u tom segmentu više pozabavi i Ministarstvo poljoprivrede i sa subvencijama. Što se stočarstva tiče, davanja su dosta dobra, a zašto je nezadovoljstvo sada i kod svinjara, i kod proizvođača mleka, i kod stočara, ostaje da se vidimo.
Jelena Sajić, glavna i odgovorna urednica, “Agronews”
-
Kada govorimo o 2026. godini, očekujem produbljivanje jaza među domaćim poljoprivrednicima. I to ne samo između velikih i malih proizvođača, već sve jasnije između digitalna generacije poljoprivrednika i onih koji dalje rade po tradicionalnim modelima, bez pristupa znanju, savremenim informacijama i tehnologijama. I taj jaz neće biti samo tehnološki, već, na žalost, i ekonomski. Klimatske promene i dalje će, verujem, snažno uticati na proizvodnju. Suše, grad, mrazevi, bez snežnog pokrivača, ekstremni vremenski događaji, oni su već postali nova normalnost. Poljoprivreda više neće moći da se oslanja na prosečnu godinu, jer takva godina praktično više ne postoji. I upravo zato očekujem da će pitanje otpornosti proizvodnje biti važnije od pitanja prinosa. U tom kontekstu održiva poljoprivreda postaje nužnost. I sve više proizvođača će, nadam se, shvatiti da bez očuvanja zemljišta, vode i biodiverziteta, nema ni stabilne proizvodnje. Zato očekujem veću primenu agro-ekoloških mera, od plodoreda i pokrovnih useva preko smanjenja upotrebe hemiskih inputa, do boljeg upravljanja vodom i organskom materijom u zemljištu. Digitalna generacija poljoprivrednika uz podršku znanja i tehnologija imaće prednost. Oni koji koriste preciznu poljoprivredu, prate podatke sa terena, povezuju ekonomiju proizvodnje sa ekološkim aspektima, lakše će se prilagođavati novim uslovima. Sa druge strane, starija, tradicionalna gazdinstva bez institucionalne i savetodavne podrške rizikuju da ostaju na margini. I tu je ključna uloga države. Očekujemo je da će tržište dodatno podstaći tu promenu. Kupci, prerađivači i izvoznici sve više traže sledljivost, održive prakse i jasnu priču o poreku hrane. Puno je izazova, ali prilika za one koji su spremni da dodaju vrednost svojim proizvodima, umesto da ostanu u primarnoj proizvodnji. Ova 2026. godina biće godina u kojoj se jasno vidi da li poljoprivreda ide putem prilagođavanja ili odlaganja problema. Naš zadatak ostaje da pratimo, informišemo i otvaramo prostor za dialog. Jer bez znanja, bez održivih praksi i bez uključivanja proizvođača u donošenja odluka, nema ni odgovorne poljoprivrede na ove nove, ne baš povoljne okolnosti.
Andraš Tot, autor u emisiji “Barazda” na Radio-televiziji Vojvodine
-
Nadam se tome da, kad su veliki problemi, na kraju se nađe neko rešenje. Prošlih godina smo imali sušu, pa se nadam da će se ljudi polako prilagođavati. Da štede to malo kiše što padne, da se trude da zemljište održe pokriveno, da bi se život u zemljištu poboljšao, da vratimo staru snagu zemljištu. Da bi, na taj način, dobili neki rod koji opravdava ulaganja. Ne mora da bude rekordni rod, ali da bude stabilan. Imam jednog poznanika koji se bavi regenerativnom poljoprivrednom. On kaže da ne gleda ono koliko je rodilo, nego šta ostaje ispod crte kad sve sabere i oduzme. Dobija neki srednji rod, srednje prinose, ali sa malim ulaganjem. I time štedi okolinu, troši manje goriva i poboljšava zemljište za sledća pokolenja.
Julijana Nešić, glavna i odgovorna urednica portala “Agroklub”
-
Poljoprivredna delatnost nikad nije bila lak posao, bilo da se bavite njome iz hobija, za sopstvene potrebe ili kao biznisom. Uzimajući u obzir vremenske uslove, nestabilnosti na tržištu, državne odluke, dovoljno je da čini svaku sezonu rizičnom za jednog poljoprivrednog proizvođača. Sve govori da će slično biti i ove 2026. godine, a naš zadatak, kao poljoprivrednih novinara, jeste da izađemo našim čitaocima poljoprivrednicima i onima koji žele to da budu u susret, osluškujući njihove potrebe i probleme, obezbeđujući im neobhodne informacije, kako bi im olakšali rad i poslovanje. Jer, mi znamo ko zna.
Kosta Rajević, publicista i novinar u penziji
-
Očekujem pre svega stabilizaciju stanja u ratarstvu. Naravno, želeo bih da se vrati onaj period pre 5-6 godina, jer u poslednjih 3-4 godine, kako su ratari prolazili sa cenama, za njih je to bilo katastrofalno. Drugo što bih želeo, da se konačno donese strategija poljoprivrede. Da ministar i odgovorni ljudi izađu konačno sa tim šta se želi u srpskoj poljoprivredi i kako će se to ostvariti. Očekujem da u novoj godine dođe do konačne stabilizacije mlečnog sektora, jer je jako puno uloženo u njega, a malo se vraća. Mislim da bi malim proizvođačima trebalo dati veću šansu da se konačno stabilizuje stanje.
Slađana Glušević, glavna i odgovorna urednica portala “Agrosmart”
-
Godine iza nas naučile su proizvođače da se na tržište, klimu i politiku ne može računati kao nekada. Upravo zato su očekivanja u ovoj 2026. umerenija i realnija. Kada je o tržištu reč, iako se ono, čini mi se, delimično stabilizuje, malo ko u sektoru očekuje povratak na stare cene. Đubriva, energenti, zašitna sredstva i radna snaga i dalje će značajno opterećivati kalkulacije i u tom kontekstu i 2026. se vidi kao godina u kojoj će racionalizacija proizvodnje biti sigurno važnija od širenja. Pomenula sam i klimu. Ona više nije tema budućnosti, ona je sadašnjost i ko se prilagodi novim zahtevima, lakše će prevazići te izazove. A kada govorimo o politici, iskustvo nas uči da se od agrarne politike ne očekuju čuda. Za poljoprivrednike je najvažnja doslednost u politici, kako bi mogli planirati šta će raditi, kako će šta finansirati, a svuda su problemi. Prošlu godinu smo završili sa velikim protestima širom Evrope: u Francuskoj, Briselu, Grčkoj. Kod nas je situacija izuzetno teška i ne treba mnogo očekivati od države, ali ona mora da radi ono što može i treba da radi. Znači da obezbedi redovnu isplatu posticaja, da zaštiti domaću proizvodnju, da ozbilnje pristupi EU fondovima, kako ne bismo ostali bez tih para. I da obezbedi fer uslove za učešće na konkursima koju ona raspisuje. Bez protekcije koja ima veze sa politikom.
“Na marginama skupa”
I za kraj, jedna lična opservacija. Na početku sam naglasio da su ove izjave snimljene krajem prošle godine “na marginama skupa” koji je organizovao Zadružni savez Vojvodine. Kada se u novinarskim izveštajima pomene fraza „na marginama skupa“, prosečan čitalac često zamisli nevažne razgovore uz kafu dok se u velikoj sali dešava „prava stvar“. Međutim, za iskusnog agrarnog novinara, situacija je upravo suprotna. Dok su zvanični programi često strogo definisani, protokolarni i donekle predvidivi, prave vesti, one koje menjaju tokove tržišta i sudbine polja, kriju se u mekim foteljama lobija i između redova neformalnih ćaskanja.
U svetu poljoprivrede, gde statistika kaže da se više od sedamdeset procenata ključnih partnerstava u agro-biznisu začne upravo u neformalnim krugovima, margine su zapravo srce događaja. Dok diskutanti za govornicom nižu podatke o hektarima i prinosima, u dnu sale, uz kafanski sto ili šank, uz diskretan osmeh, dogovara se kupovina žitarica ili se šapuće o novim ekološkim regulativama koje će transformisati način na koji štitimo zemljište. Upravo tu, daleko od bliceva zvaničnih fotografa, maske padaju. Ministri postaju ljudi koji brinu o budžetu, a veliki proizvođači hrane otkrivaju svoje prave strahove od klimatskih promena.
Za novinara, ove margine su dragoceno lovište. U opuštenoj atmosferi, kada se kravate malo olabave i kada zvuk escajga nadjača buku mikrofona, sagovornici postaju pristupačniji. Tada se snimaju one izjave koje imaju težinu istine, a ne samo težinu PR saopštenja. Dokumentovati taj trenutak, uhvatiti suštinu problema zaštite životne sredine kroz običan razgovor o kvalitetu vode ili čuti emociju u glasu stručnjaka koji govori o nestanku autohtonih sorti, to je vrhunac zanata. Te margine nisu ivica događaja; one su njegov najdublji centar, mesto gde se suva statistika pretvara u živu priču, a hladni poslovni dogovori u viziju održive budućnosti koju svi želimo da vidimo na svojim trpezama.
Bez tih „marginalnih“ trenutaka, agrarno novinarstvo bi ostalo zarobljeno u brojkama i tabelama, lišeno ljudskog faktora koji je u proizvodnji hrane presudan. Zato, sledeći put kada čujete da se nešto desilo na marginama, znajte da je to trenutak kada je novinar, umesto da prepisuje saopštenje, uspeo da oseti puls realnosti i zabeleži vest koja će se pamtiti nakon što se svetla u velikoj sali ugase.
