Posle ugljenih hidrata, voda je drugi prevlađujući sastojak meda. Ona određuje njegovu zrelost, a time i ukupnu vrednost. Nezreli med slabog je bukea, kratkog veka skladištenja i stoga izrazite sklonosti ka kišeljenju. Međutim, kada je reč o skladištenju, tu treba imati u vidu da je med higroskopna supstanca, što znači da je sklon da upija vlagu iz vazduha. Što je veća dodirna površina sa atmosferom i veća relativna vlažnost vazduha, to će više vode biti apsorbovano.
Istina, vlaga prilično sporo prodire u dubinu meda. Eksperimenti su pokazali da je med sa 22,5% vode skladišten u prostoru u kome je bilo 86% vlažnosti vazduha posle sedam dana na površini imao 29,6% vode, dok se na svega dva centimetra ona povećala za samo pola procenta. Nažalost, ovaj kontaktni sloj koji je poprimio najviše vlage u dodiru je sa obiljem mikroorganizama koji će u njemu započeti fermentativne procese, a tada lagano čitava količina meda postaje neupotrebljiva. Kao što može da poprimi vlagu iz atmosfere, med isto tako može i da je oda, što neki put koriste pčelari ako im se učini da je mu je nedovoljna gustina, stavljajući ga u plitke posude na promajno mesto. Ipak, najbolje sušenje rade same pčele.
Određivanje procenta sadržaja vode u medu vrši se u laboratorijama na više načina. To su metode sušenja na temperaturi od 60 do 105 °C pod vakuumom ili bez njega i viskozimetrijska metoda zasnovana na zavisnosti viskoziteta od količine vode. Tu je takođe i refraktometrijska metoda. Znamo da štap zaronjen u vodu, posmatran sa obale izgleda kao da je prelomljen. Ako je u vodi rastvorena neka materija, na primer šećer, prelamanje će biti izraženije. To je pojava svetlosne refrakcije. Ona je najbrža i najpreciznija, a nije retkost na terenu ni kod nas. Pomoću rafraktometra utvrđuje se koeficijent prelamanja svetlosti koji zavisi od količine vode u medu.
U laboratorijama se takođe koristi i piknometrijska metoda bazirana na odnosu relativne gustine meda i količine vode. Piknometar je staklena bočica čija je zapremina baždarena vrlo precizno, za određenu temperaturu. Za potrebe prakse, ovaj postupak se može veoma pojednostaviti, na sledeći način.
Radi se o merenju mase meda u jediničnoj zapremini, jednom litru. Za to su nam potrebni vaga sa tačnošću merenja u gramima i posudu koja ima tačno jedan litar zapremine. Ako nismo sigurni u zapreminu, jednostavno je baždarimo odmeravanjem nivoa do kojeg će se popeti jedan kilogram vode. Nekada je tačno merenje bilo veliki problem, međutim u današnje vreme i obične digitalne vage koje se koriste u trgovinama poseduju izvanredne osobine.
Pre merenja odvagamo taru tj. izmerimo kolika je masa prazne posude, zatim nalijemo u nju jedan litar meda i ponovo izmerimo. Razlika ova dva rezultata je masa samog meda. Očekivani procenat vlage kretao bi se u granicama od oko 20%, a verovatno da neće ni biti manji od 15%. Prema Vajtu, prosečna vlažnost meda na uzorcima u Sjedinjenim Državama iznosi 17,2 %, krećući se u granicama od 13,4 do 22,9%.
Količina vode i relativna gustina meda na temperaturi od 20°C stoje u sledećem odnosu. Prema Dr Škenderovom, sa 20% vlage gustina meda je 1,4027, sa 19% 1,4101, sa 18% 1,4171, sa 17% 1,4237, sa 16% 1,4295 i sa 15% 1,4350. Znači, ukoliko smo merenjem utvrdili da je masa, na primer, kilogram i 405 grama, tada je vlažnost meda 19,5%, što je zadovoljavajuće.
