U celokupnoj biljnoj proizvodnji cilj gajenja ili tzv. tehnologije proizvodnje je usklađivanje postojećih agroekoloških (zemljišno klimatskih) uslova lokaliteta sa bio loškim osobinama (zahtevima) nekog useva, kako bi se u što većem stepenu realizovao genetički potencijal. Međutim, kreiranje tehnologije proizvodnje za novi usev (genotip), zasniva se na njegovim specifičnim biološkim osobinama, odnosno zahtevima prema postojećim zemljišno klimatski uslovima koje tada posmatramo kao postojanu karakteristiku regiona-lokaliteta. Daljom primenom istog pravila na gentipove unutar jednog useva, dolazimo do pojma "sortna tehnologija" kojom se uvažavaju i specifične biološke osobine svake sorte ili hibrida. U ovom radu ćemo razmatrati povezanost osnovnih specifičnih bioloških osobina i tehnologije proizvodnje uljane repice, ali samo generalno na nivou vrste. Ovo će biti potkrepljeno sa sličnostima ili razlikama u odnosu na glavne ratarske useve koji se gaje u nas. U svetskim razmerama uljana repica je važnija uljana biljka od suncokreta, dok je u nas ona neopravdano malo zastupljena (Crnobarac et al. 2002). Da bi se gajila na većim površinama i to posebno u brdskoplaninskim regionima na zakišeljenim zemljištima, otkupne cene moraju biti stimulativnije jer se ipak radi o usevu koji nema tradiciju gajenja u našem podneblju.
Analiza specifičnih bioloških osobina i tehnologija proizvodnje
Razlozi i osobine uljne repice koji potenciraju njeno gajenje na većim površinama u našim uslovima su: Ozimost omogućava dužu vegetaciju i skladniji rast i razviće, odnosno u proleće imamo dobro razvijen i ukorenjen usev koji je manje osetljiv na sušu i korove. Takođe, žetva uljane repice se vrši pre letnje suše u julu i avgustu. Sve to omogućava više i stabilnije prinose, zbog čega se kod nas gotovo isključivo gaji ozima forma. U odnosu na jaru formu, ozima uljana repica u idealnim uslovima ima veći genetski potencijal za 20-30% (Boyles et al. 2006).
Uskoreda setva poboljšava konkurentnost u odnosu na korove, posebno u prolećnom delu vegetacije, tako da, kao i kod strnih žita, nije obavezna primena herbicida. Kao i kod drugih useva poželjan je optimalni sklop radi bolje konkurentnosti, s tim u vezi treba istaći da su hibridi konkurentniji prema korovima od sorata uljane repice. Repica je vrlo osetjiva na korove u fazi nicanja, odnosno osetljiva je uglavnom u jesen do sklapanja redova, s tim da letnji i jesenji korovi izmrzavaju tokom zime. U kasnijim fazama, a posebno od prolećnog buđenja vegetacije, vrlo je konkurentna prema korovima. Veći problem predstavljaju samonikla strna žita i korovi iz iste familije kao repica (gorušica) koji imaju slične zahteve i dinamiku razvoja - teško se uočavaju, a primenjeni selektivni herbicidi ne deluju na njih. Zato je dobro da se posle preduseva koriste totalni herbicidi.
Repica je vrlo dobar predusev, ostavlja zemljište čisto od korova, rano se skida, poboljšava strukturu i plodnost zemljišta jer u žetvenim otacima ima povoljniji C/N odnos od žita, a smatra se da od glukozinolata iz žetvenih ostataka repice nastaju produkti koji su toksični za insekte, nematode i gljivice, pa kažemo da repica ima fitosanitarni efekat na zemlište (Brown et al. 2008). Takođe zbog intenzivnog đubrenja repice azotom nakon njene žetve ostaje veća količina N u zemljištu koju koristi naredni usev (Rathke et al. 2006).
Repica podnosi zemljišta lošijeg kvaliteta, jer je tu njeno gajenje u odnosu na druge useve znatno rentabilnije, po čemu je vrlo slična suncokretu. Prednost u odnosu na suncokret što se uspešno može gajiti na nadmorskoj visini do 750 m i pri niskoj pH vrednosti do 5,5 bez kalcifikacije.
Dugo i postepeno cvetanje repice je karakteristika po kojoj je slična soji. Cvetanje traje 2-3 nedelje, počinje od osnove primarne cvasti ka vrhu, dok bočne grane cvetaju kasnije. Ova osobina sa jedne strane utiče negativno jer dovodi do neravnomernog sazrevanja, a sa druge strane ona omogućava bolju adaptabilnost repice na nepovoljne uslove u kritičnoj fazi cvetanja. U nepovoljnim periodima se potencira stvaranje novih pupoljaka i cvetova čime se nadoknađuje broj propalih. Repica stvara znatno više cvetova nego što ima plodova na biljci. Smatra se da samo oko 50% od procvetalih cvetova daje plodne ljuske koje opstaju na biljci do žetve, dok ostatak propada. Najpodložniji propadanju su kasnije formirani, odnosno pupoljci, cvetovi ili ljuske na bočnim granama, dok na glavnoj cvasti i vršnim bočnim granama imamo više produktivnih ljuski. Na biljci ostaje samo onoliko plodova, koje biljka sa postojećim potencijalom fotosinteze može potpuno ishraniti do sazrevanja zbog čega masa 1000 semena malo varira. Glavna komponenta prinosa, preko koje uslovi uspevanja prevashodno utiču na prinos, jeste broj zrna po jedinici površine.
Hibridi su kod repice, za razliku od drugih useva, uvedeni u komercijalnu proizvodnju tek nedavno. Oni imaju brži tempo rasta u ranijim fazama razvoja useva, što u proizvodnji omogućava i nešto kasniju setvu, odnosno više vremena za kvalitetnu pripremu zemljišta. Hibridi su u odnosu na sorte bujniji, odnosno stvaraju više suve materije, a posebno u fazi posle cvetanja što se odražava i na veće prinose semena. Takođe, hibridi bolje podnose klimatski stresne uslove (niske temperature, sušni period) i mnogo su adaptibilniji. Razlozi i osobine uljne repice koji iziskuju dodatnu pažnju ili ulaganja u komercijalnoj proizvodnji su:
Prezimljavanje kod repice je slabije nego kod pšenice. Za razliku od pšenice, čija je tačka rasta tokom jeseni i zime ispod površine zemljišta u čvoru bokorenja, kod uljne repice ona je između kotiledona iznad površine zemljišta i samim tim je izložena nižim temperaturama pa je i veći rizik od izmrzavanja tokom zime (Boyles et al. 2006). Zato je kod repice još bitnije da u kratkom jesenjem periodu stvori veću lisnu površinu, odnosno više hrane za rast korena i njenu akumulaciju u zadebljanom vratu korena. Kod repice, kao i kod žita, sa ulaskom u zimu odvija se proces kaljenja - očvršćavanja, odnosno postepenog povećanja otpornosti na niske temperature. Da bi se kaljenje završilo, važno je da tokom jesenjeg i zimskog perioda imamo postepen pad temperature, jer se u prvoj svetloj fazi na temperaturama od +7 do +5oC tokom 14-20 dana akumuliraju se šećeri, a tek u drugoj, tamnoj fazi kaljenja na temperaturi od –5 do –7oC koja traje 5-7 dana dolazi od obezvodnjavanja ćelija i postiže se konačna otpornost na niske temperature, što je u slučaju golomrazice do –15oC (Dow Elanco 1991), a uz snežni pokrivač debljine 2-6 cm i do -25oC (Atamanenko 1997). Generalno se smatra da je repica nešto slabije otpornosti na niske temperature od ozimog ječma. Za postizanje optimalnog razvoja potrebno je da repica nikne 6 nedelja pre pojave mrazeva od -5C° (Atkinson et al. 2007), odnosno da do zime sakupi 600oC efektivnih uz baznu temperaturu od 4oC (Brown et al. 2008) ili suma srednjih dnevnih temperatura od 800 do 900oC. Optimalno, faza za prezimljavanje je kada biljke imaju 7-10 snažnih listova rozete, prečnik vrata korena iznad 8 mm, visine pravog stabla do 1 cm, odnosno da je nadzemni deo biljke visine oko 25 cm, što podrazumeva da je glavni koren dubine 10-15 cm. Osim prezimljavanja od faze u kojoj repica uđe u zimu u mnogome zavisi i sposobnost regeneracije repice u proleće. Naime, zbog skraćenog dana i niskih temperatura uobičajeno je da tokom zime list gubi zelenu i dobija bordo boju. U hladnijim godinama veći deo listova rozete može odumreti, ali je biljka živa sve dok je vrat korena vitalan jer se iz njega regeneriše cela biljka u proleće. Stanje u kom repica ulazi u zimu je vrlo važno zato što repica ulazi u generativnu fazu pre zime, naime začinjanje cvetova je od početka novembara (kod setve u VIII) do sredine decembra (kod setva u IX). Znači da u se u tom periodu određuje broj cvetova po biljci, odnosno potencijalni nivo rodnosti, što osim na visinu utiče i na stabilnost prinosa (Diepenbrock 2000). Za realizaciju tog potencijala je vrlo značajna dužina trajanja listova (LAD) koji je u visokoj korelaciji sa prinosom suve materije i broja ljuski po biljci (Hunakova et al. 2011). Osim toga smatra se da mnogobrojni cvetovi sa žutim laticama zaklanjaju listove zbog čega se smanjuje njihova fotosinteza, ali formiranjem plodova zbog zelene boje oni postaju značajan izvor asimilata.
Sitno seme repice, koje je u odnosu na pšenicu sitnije za 8-10 puta, zahteva kvalitetniju predsetvenu pripremu. Ona se seje pliće i ranije od pšenice pa je osetljivija na nedostatak vode, a takođe je osetljivija na pokoricu, žetvene ostatke i zbijenost zemljišta. Svaki naredni prohod u pripremi zemljišta treba da bude plići od prethodnog kako bi se što bilje sačuvala vlaga. Setveni sloj zemljišta mora biti optimalno usitnjen i sabijen zbog boljeg kontakta sa semenom i mora biti ujednačene dubine setve.
Optimalna gustina useva zavisi od tipa genotipa, kvaliteta predsetvene pripreme, agroekoloških uslova itd. U Americi se smatra da je za repicu optimalno ako u proleće imamo od 60 do 100 biljka po m2. Prinos se neće značajnije smaniti ako je gustina useva u intervalu od 40 do 150 biljka po m2. U retkom sklopu od 10 do 20 biljka m-1 dolazi do jakog grananja čime se značajno kompenzira nedostatak biljaka. U tako retkom sklopu dobija se čak 60-70% prinosa u odnosu na optimalnu gustinu, ali je izraženiji problem sa korovima i neujednačenim sazrevanjem. Optimalan sklop omogućava ranije i ujednačenije sazrevanje zbog manjeg grananja, odnosno tanje stablo što sve skupa olakšava žetvu a takođe je i niži sadržaj glukozinolata i veći sadržaj ulja. Pri gustinama preko 150 biljka po m2 pre zime, formiraju se slabije razvijene bijke koje su osetljivije na izmrzavanje, a takođe usev je skloniji poleganju i napadu bolesti. U uslovima sličnim našim za hibride koji su robusniji i imaju brži početni porast se preporučuje 40-50 biljka po m2, a za linijske sorte 60-70 biljaka m-1 u žetvi.
Đubrenje repice je specifično jer ona zahteva za 25% više azota i sličnu količinu P i K kao pšenica. Jedna četvrtina do 1/3 ukupnog N se daje u jesen predestveno, a ostatak u prihrani. Jesenja primena N je vrlo bitna zbog bržeg rasta i formiranja dovoljno rezervne hrane za prezimljavanje. Đubrenje azotom vrlo značajno utiče na prinos, uglavnom preko povećanja lisne površine i produženjem aktivnosti listova (Diepenbrock 2000). Optimalne količine azota u uslovima Nemačke su 40 kg ha-1 u jesen i 160 kg ha-1 N u proleće. Ovo su na prvi pogled velike količine, no repica ima visoke zahteve u pogledu azota, za 1 tonu semena i odgovarajuću vegetativnu masu, u zavisnosti od nivoa đubrenja potrebno je od 58,5 kg do 74,2 kg N. Ovo je povezano i sa vrlo niskom agronomskom efikasnošću azota, jer se sa primenom 1 kg mineralnih đubriva dobija samo od 5,4 do 8,8 kg semena (Barłog & Grzebisz 2004b). Jedan od razloga za to je što repica ima manji žetveni indeks od pšenice, 50% prema 25%, pa čak iako se niveliše prema stvorenoj energiji, taj odnos je 50% prema 33% u korist pšenice (Diepenbrock 2000). Kao i kod pšenice, pri primeni veće količine N u prihrani bolje je podeliti na dva dela. Konkretno kod repice je najbolja varijanta bila sa 80 kg odmah posle buđenja vegetacije (BBCH 20-22), a preostalih 80 kg dve do tri nedelje kasnije (BBCH 31). Nije opravdano drugu dozu deliti na dva dela (50+30) i tu treću koliičinu od 30 kg davati u početku pojave cvetnih pupoljka (BBCH51) (JSC2004). Ovako podeljena prihrana u dve doze omogućava brz oporavak biljke u proleće i brz tast rast i akumulaciju suve materije u cvetanju i sazrevanju (Barłog & Grzebisz 2004). Slične podatke o optimalnoj količini N za prihranu uljne repice od 160 kg ha-1 N i njenoj podeli u dve porcije navodi i Rathke et al. (2005)
Trend prinosa kod repice u svetskim razmerama je stalni visok porast prinosa od 26 kg ha-1 godišnje. No, u nekoliko zapadnoevropskih zemalja koje imaju visok prinos, od 1990. godine nema porasta prinosa (Berry & Spink 2006). Osnovni razlog za to je smanjeni nivo agrotehnike u komercijalnoj proizvodnji koji ne dozvoljava realizaciju povećanog genetičkog potencijala novih gentipova. Dokaz za to je da u sortnim ogledima gde se primenjuje puna agrotehnika i dalje postoji trend rasta prinosa repice. Glavni faktori stagnacije prinosa su sužavanje rotacije repice u plodoredu, što je posledica dobre profitabilnosti repice. Takođe su se smanjile doze i broj primene fungicida, što uz gubitak genetske otpornosti na bolesti, posle nekoliko godina dovodi do smanjenja prinosa. Naredni razlog je velika nekritična primena direktne setve umesto konvencionalne obrade, jer se pokazalo da pri ovakvom načinu obrade zemljišta, ako su nedovoljno usitnjeni žetveni ostaci - i na jako vlažnim zemljištima ili ako su zemljišta sa lošom strukturom, repica daje niže prinose. Zbog negativnog efekta azota na spoljšnu sredinu smanjena je upotreba sa 250 kg ha-1 na 180-200 kg ha-1.
Češća kontrola stanja useva i blagovremene intervencije, su potrebne posebno zbog napada ekonomski važnih štetočina. Po tome je repica slična šećernoj repi, s tim da kod repice ima više štetnih insekata, i to kako u jesenjem tako i prolećnom periodu, koji se obavezno moraju suzbijati.
Osetljivost na residiume i drift herbicida. Repica je vrlo osetljiva na ostatke perzistentnih herbicida od preduseva kao što su sulfonilurea, imidazilinoni i traizini, a takođe zanošenje herbicida koje se koriste kod žita.
Sklonost ka osipanju u vreme zrelosti kod repice je posledica dugog i postepenog cvetanja koje dovodi do neravnomernog sazrevanja što je potencirano lakim pucanjem prezrelih ljuski. Najpovoljnija vlaga zrna u žetvi je 15-10%, a žetvu se obavlja žitnim kombajnima uz određene adaptacije (produženi radi sto, vertikalna kosa, što manji broj okretaja vitla i smanjena snaga ventilatora).
Oplemenjivanjem uljane repice su se u velikom stepenu prevazišle njene prirodne nepovoljne osobine. To se najbolje vidi iz kriterijuma koji se koriste pri izboru sorti i hibrida: otpornosti na niske temperature, visine prinosa, sadržaj ulja, otpornost na poleganje i visina stabla, otpornost prema bolestima i otpornost na pucanje ljuski.
