Dominantno mesto u agrarnim sadržajima ovih dana okupirale su loše vesti: prvo ogroman požar u Deliblatskoj peščari, kao i na Stolovima kod Kraljeva i brojnim drugim lokacijama u Srbiji, potom katastrofalan rod soje i loš kukuruza. Nekako se čini da je u drugi plan pala priča o afričkoj kugi svinja, koja nikako ne bi smela da izmakne iz našeg fokusa. Tim povodom smo na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu otvoreno diskutovali sa prof. dr Ivanom Radovićem, stručnjakom za svinjarstvo.
Nakon osam meseci 2026. godine, pravo je vreme da podvučemo crtu kada je reč o razmerama širenja te zaraze: šta je preduzeto, šta je po Vašoj oceni bilo dobro, a gde se moglo bolje intervenisati — kako kod samih proizvođača, tako i kod državne administracije?
- Posvetio bih se pojmu koji polako zaboravljamo, a koji Evropa već uveliko briše iz zakonskih akata - a to je stočarstvo. Imamo situaciju da u pojedinim evropskim zemljama stočari potpuno gase svoju proizvodnju i dobijaju novac da se prebace na drugi vid delatnosti. Zarazne bolesti su prisutne u svim evropskim državama i neke zemlje prosto eliminišu pojam stočara i farmi. Sa druge strane, situacija kod nas je veoma nezgodna kada je u pitanju afrička kuga svinja.
To je bolest koja na ovim prostorima traje već godinama. Njena posledica je kompletna eutanazija životinja i zatvaranje zaraženog područja. Ono sa čime se Srbija suočava nije samo pitanje prehrambene industrije, već osnovne prehrambene bezbednosti. Stočarstvo je osnov opstanka sela i društvene zajednice. Ključno pitanje glasi: da li u perspektivi želimo da hranimo stanovništvo zdravom i bezbednom hranom, ili ćemo se osloniti na poluproizvode prehrambene industrije?
Afrička kuga nas je zadesila u najnepovoljnijem trenutku, kada je cena tovljenika i prasadi u prethodnim mesecima bila veoma niska. Zakoni ponude i potražnje su neminovni — pojava afričke kuge u Španiji i zatvaranje kineskog tržišta uzrokovali su da stočari u proteklom periodu ne ostvare očekivani profit.
Nakon svega ovoga, uz blagi entuzijazam što poslednjih nedelja raste cena tovljenika, mislim da država sistemski mora uraditi jednu stvar: da razdvoji komercijalne od nekomercijalnih proizvođača. Imamo veliki broj poljoprivrednih gazdinstava koja drže svega jednu ili dve krmače, odnosno jednog ili dva tovljenika. Uz prisustvo afričke kuge svinja to je izuzetno opasno. Kada nemamo kontrolisana lovišta i tačan broj divljih svinja koje su glavni prenosioci virusa, i kada imamo nekontrolisan ulazak u lovišta, rizik je ogroman. Divlje svinje borave na strnjištima, virus se zadržava u izmetu i urinu, a mašine iz polja ulaze direktno u sela i domaćinstva. Zbog toga je nemoguće biti potpuno siguran da ćemo se zaštititi, iako je neophodno primeniti sve biosigurnosne mere.
Naglašavam, proizvodnja svinja je komercijalna grana koja mora ići po određenim tehnološkim standardima. To više nije proizvodnja kakvu su vodili naši stari u zadnjim dvorištima — da se uzgoji nekoliko krmača, pa da se prodajom prasadi pokriju troškovi hrane. Država opredeljuje direktna sredstva proizvođačima, ali ja uvek stavljam akcenat na kvalitet. Kada bismo uveli procenu mesnatosti polutki na liniji klanja, ili ocenu kvaliteta kukuruza i žita, proizvođači koji ulažu u znanje i infrastrukturu dobili bi adekvatnu nagradu. Oni koji nemaju te uslove dobili bi jasne smernice kako da unaprede rad. Tako bismo iz polukomercijalne proizvodnje prešli u sistem sa preciznim tehnološkim postupcima i kontrolom kvaliteta, gde proizvođač dobija pravu cenu za svoj proizvod.
Godinama u javnosti potencirate ocenu mesnatosti na liniji klanja. Zašto je to važno?
- Danas je cena tovljenika ista za sve, bez obzira na procenat mesa. Odgajivačkim programima u poslednjih 15 godina stvorene su svinje sa izuzetno malim procentom masti. Sada imamo bezmasne svinje i problem da napravimo kvalitetne suhomesnate proizvode bez masnoće, pa masnoću moramo da uvozimo, a čvarci su postali izuzetno skupi. Klanice su sada u problemu i tu mora da se napravi konsenzus: koji procent mesnatosti zadovoljava određenu cenu, a koji vodi ka nižoj proceni. Proizvođači sa lošijim tovljenicima svakako imaju skuplju proizvodnju, jer je za kilogram masnoće potrebno tri puta više hrane nego za kilogram mesa.
Uvek treba težiti kvalitetnijoj genetici jer ona daje konačan efekat. Ali taj efekat se vidi tek kada na liniji klanja proizvođač za mesnatije grlo dobije adekvatan novac, dok za masnije grlo lošije genetike dobije nižu cenu. Ovaj sistem u kom svi dobijaju podjednako može trajati neko vreme, ali mora se napraviti strategija sa prelaznim periodom kako bi svi prilagodili proizvodnju.
U Srbiji, a posebno u Vojvodini, još uvek imamo dovoljno sačuvanog kvalitetnog priplodnog materijala čiste rase, iz kog možemo podići sopstvenu proizvodnju. Katastrofalno je što se afrička kuga proširila i na neke farme koje imaju čistorasni materijal, poput farme u Hrtkovcima. Ako Srbija postane uvoznik F1 nazimica, naša prehrambena sigurnost postaje ozbiljno ugrožena, jer je i u okruženju prisutna kuga, a potražnja za animalnim proteinima je velika. U perspektivi, kvalitet mora da se plati.
Da pokušam da svedem Vašu priču: da li to znači da ćemo, sve dok je proizvodnja usitnjena, imati i afričku kugu svinja prisutnu na našem terenu?
- Alternativa je da proizvodnja ostane usitnjena, ali da svaki proizvođač striktno vodi računa o svom gazdinstvu i primenjuje biosigurnosne mere. Ako te mere ne postoje, afrička kuga svinja prestaje da bude problem samo jednog sela ili domaćina — ona postaje nacionalni problem. Možemo izgubiti svinjarstvo kao granu.
Ako izgubimo svinjarstvo, neće stradati samo proizvođač koji drži svinje i kog će država obeštetiti. Stradaće čitav lanac: proizvođači lekova, hrane i opreme, veterinarske stanice, klanice i svi zaposleni u njima, pa na kraju i trgovina. Ukoliko nam je jedini cilj da krajnji potrošač dobije jeftin proizvod, imaćemo loš kvalitet, jer se kvalitet ne može prodavati u bescenje.
Moja sugestija državi i Ministarstvu jeste da što hitnije sprovedu proceduru ujednačavanja i označavanja proizvodnje. Potrošači koji žele da kupe kvalitetan domaći proizvod moraju imati tu mogućnost i znati šta plaćaju. Trenutno nemamo uvek uvid da li je meso iz domaće ili iz strane proizvodnje. Slično je i sa sojom: imamo svinje koje ovde ne hranimo GMO sojom, ali uvozimo meso svinja koje su hranjene njome. Zato primarna i ratarska proizvodnja namenjena stočarima mora biti rasterećena troškova koje nosi konvencionalna proizvodnja.
Broj eutanaziranih svinja kod nas meri se desetinama hiljada. Koje poteze nadležnih možete oceniti kao dobre, a šta nismo uradili kako treba?
- Pre svega, ključna je brza reakcija, a ona zavisi od prve informacije koju daje sam proizvođač — da li ume da prepozna kliničke simptome. Čak i kada se simptomi prepoznaju, inkubacija učini svoje i životinja je zarazna i pre nego što ispolji znake bolesti. Ipak, reakcija nadležnih pri pojavi žarišta bila je brza.
Ono što iz ugla struke mogu da konstatujem jeste da lovišta nisu odreagovala na pravi način. Poznato je da je divlja svinja glavni prenosilac i da u toku dana može preći i više desetina kilometara. Tokom godine se u lovištima dešavaju uginuća divljih svinja — bilo zbog starosti, slabe vitalnosti prasadi ili zaraznih bolesti. Postavlja se pitanje da li su se u prethodnom periodu redovno uzimali uzorci uginulih divljih svinja kako bi se utvrdilo prisustvo virusa i lovišta stavila pod strožu kontrolu.
Ne možete čoveku zabraniti kretanje u prirodi, ali taj ambijent mora biti bezbedan. Ako okruženje oko nas nije provereno i ako je virus stalno aktivan među divljim svinjama, mi smo neprestano na ivici noža. Primer iz Severne Makedonije iz 2019. godine pokazuje drugačiji pristup: kada se pojavila kuga, angažovali su vojsku u lovištima kako bi radikalno smanjili populaciju divljih svinja i time sačuvali sopstvenu proizvodnju. Mi moramo staviti na tas: da li želimo da sačuvamo nacionalno stočarstvo i prehrambenu sigurnost, ili želimo da čuvamo lovišta?
Čule su se i ideje da bi, radi zaštite stočarstva, u Srbiji trebalo napraviti jedan izolovani rezervat za divlje svinje pod strogo kontrolisanim merama, a da se sa ostalog dela teritorije one potpuno uklone. Kako Vam deluje ta ideja?
— S obzirom na to da je afrička kuga svinja sveprisutna i da vakcina još uvek ne postoji, ta ideja apsolutno ima smisla.
Druga, blaža varijanta bila bi da se u lovišta uvede redovan monitoring: postavka uređaja za praćenje, uspavljivanje divljih svinja na hranilištima radi uzimanja uzoraka krvi i stalna kontrola veterinarskih instituta. Upravitelji lovišta ne mogu samo praviti planove za lovni turizam; moraju preuzeti odgovornost za zdravstveni status divljači.
Reprodukcija svinja je složen i dugotrajan proces. Ne možete odjednom stvoriti hiljadu tovljenika. Da biste došli do tog broja, moraju se odgajiti krmače, osemeniti, dobiti nazimice, pa tek onda prasad za tov. Ako uništite jednu farmu, potrebno je šest do sedam godina rada da se sopstvenom reprodukcijom kapacitet vrati sa 50% na 100%. To nije ratarska proizvodnja gde jedne godine sejete soju, a druge kukuruz.
Cena tovljenika je sa nekadašnjih 160 dinara sada porasla na blizu 230 dinara. Na tržištu se dešava isto što i u Evropi — pritisak na stočarsku proizvodnju kroz rigorozne propise. Međutim, Evropska unija ima preopterećeno zemljište sa više od 4 uslovna grla po hektaru (poput Danske ili Holandije) i problem sa azotom i osokom, dok je u Srbiji taj prosek ispod 0,2 grla po hektaru. Zato mi ne treba slepo da prepisujemo evropska pravila, već da ih prilagodimo specifičnostima našeg stočarstva.
Ukoliko ne sačuvamo domaću proizvodnju, naša deca i unuci u budućnosti neće imati priliku da vide pravu šniclu u tanjiru, već industrijski zamenski proizvod. Veštačka inteligencija i tehnologija ne mogu zameniti oko i posvećenost čoveka u staji. Stočarstvo nema alternativu ako želimo da jedemo pravo, zdravstveno bezbedno meso.
