Nedavno je u Beogradu održan seminar „Od Španije do Srbije: tehnologije u povrtarstvu“. To je četvrti put da Ekonomsko odeljenje Ambasade Španije krajem godine organizuje poslovne susrete španskih i srpskih kompanija kao i naučno-istraživačkih institucija u sektoru poljoprivrede. Kao najzanimljivije predavanje na skupu ocenjeno je “Tehnologija i inovacije: Ključni aspekti uspeha modela plasteničke proizvodnje u Almeriji” koje je održao Huan Karlos Gaskes Garido iz instituta Kahamar. Prenosimo ga u celini uz minimalne uredničke intervencije.
„Zapamtite naslov ovog predavanja, “Tehnologija i inovacije: Ključni aspekti uspeha modela plasteničke proizvodnje u Almeriji” jer je za mene to najvažnije. Uvođenje tehnologije i inovacija jeste ono što omogućava da poljoprivreda bude konkurentna i da napreduje. Koliko znam, Srbija se nalazi u trenutku razvoja svoje poljoprivrede i ovo je pogodan momenat za usvajanje tehnologije.
U Almeriji imamo najveću koncentraciju plastenika na svetu, a baš u centru se nalazi eksperimentalni centar u kome radim – eksperimentalna stanica Las Palmerillas (Las Palmeriljas). Mi volimo da kažemo da je Almerija najveća svetska laboratorija ne samo za proizvodnju povrća, posebno zimi za Evropu, već i za razvoj agroalimentarnih tehnologija.
Želim da vam ispričam i malo istorije, jer razvoj plasteničke zone Almerije ima svoju priču iz koje se mogu izvući pouke i za druge delove sveta.
Pre svega, ova poljoprivreda je započela krajem 1960-ih godina, a 1975. jedna kreditna zadruga, mala lokalna banka — pošto je bilo teško dobiti finansiranje — osnovala je eksperimentalni centar kako bi ispitivala i procenjivala tehnologije koje su stizale iz inostranstva i mogla da preporuči proizvođačima njihovu upotrebu.
Sa jednom premisom: bolje je da mi pogrešimo u centru nego da pogreše proizvođači kada kupuju tehnologiju. Danas imamo dva eksperimentalna centra — jedan u Almeriji, više fokusiran na plastenike i suptropske kulture, i drugi u Valensiji, više fokusiran na povrtarske kulture na otvorenom i mediteransko voće. Ali u svim tim centrima radimo primenjeno istraživanje kako bismo ga preneli sektoru. Mi već 50 godina prenosimo znanje i tehnologiju sa ciljem da našim članovima, proizvođačima, ide dobro.
Kajamar je glavna kreditna kooperativna banka koja finansira hortikulturni sektor u Španiji. Ali to radi već 50 godina jer je od početka bilo jasno da ne treba nuditi samo finansijske usluge, već i druge oblike podrške kako bi se sektor razvijao.
Danas smo stvorili različite strukture podrške sektoru, pored eksperimentalnih centara. Imamo školu za obuke, imamo laboratoriju, imamo inkubator i akcelerator preduzeća, u kome ja radim, i imamo platformu za podršku digitalizaciji hortikulturnog sektora. A sarađujemo sa svim akterima ekosistema — startupovima, malim i srednjim preduzećima, tehnološkim firmama, istraživačkim centrima — jer je veoma važno stvarati sinergiju kroz saradnju.
Plataforma Tierra je naš prozor u svet. Iako su naše aktivnosti fokusirane samo na Španiju, sve je tamo dostupno: sve znanje, sve obuke, sve što stvaramo objavljujemo na Platformi Tierra. A kako Google danas sve prevodi, siguran sam da nećete imati problema da pristupite informacijama.
Voda je bila ključni i fundamentalni faktor koji je omogućio da se jedan pustinjski kraj pretvori u ono što danas zovemo “bašta Evrope”, koja proizvodi najveći deo zimskog povrća za evropsko tržište.
A to je bilo moguće zahvaljujući dostupnosti vode. Mi smo u uglu Španije, u najkritičnijoj zoni, ali postojali su određeni ključni faktori koji su omogućili razvoj hortikulturne proizvodnje ovde. Prvi je bila voda, koju je obezbedio Nacionalni institut za ekonomizaciju — oni su izbušili bunare, vadili vodu i oko tih bušotina su nastala mala naselja kao deo strategije države za ponovno naseljavanje ovog područja.
Svakoj porodici dodeljena je kuća i zemljište za obrađivanje, ali se radilo o poljoprivredi na otvorenom. Ubrzo su inovativni farmeri otkrili da korišćenje peska na zemljištu poboljšava proizvodnju, a sve se promenilo kada su otkrili da postavljanjem plastike iznad useva mogu da proizvode zimi — kada druge evropske zone ne mogu — i to bez korišćenja grejanja. To je potpuno promenilo stvari: omogućilo je zimski uzgoj, izvoz uz bolju cenu i podstaklo razvoj poljoprivrede.
Ali postojao je još jedan veoma važan faktor: finansiranje. Da biste ulagali, potrebna vam je finansijska podrška. Tako je nastala Caja (Kaha) Rural de Almería — to je bila lokalna kooperativna inicijativa za finansiranje. Zamislite, zemlja je koštala 180 evra, a investicija u plastenik 6.000 evra.
Nijedna banka to nije htela da finansira — a upravo to je omogućilo razvoj sektora. Još jedan važan korak bio je razvoj zadruga i udruženja za proizvodnju i plasman. Na početku se proizvodilo i dolazili su spoljni trgovci koji bi sve kupovali i preprodavali — što nije ostavljalo vrednost u regionu.
Porast broja zadruga i udruženja bio je ključan, jer su proizvođači u Almeriji mali — ima oko 12.500 farmera sa malim površinama — a udruživanje im je omogućilo direktan izvoz u Evropu. Danas je Almerija prepoznata kao vrlo održiv model proizvodnje: izuzetno efikasan u korišćenju vode, sa veoma niskom potrošnjom energije i dobrim prinosima.
Zamislite, sa samo 0,24% poljoprivredne površine Španije i 1,8% potrošnje vode, mi proizvodimo 8% ukupne agrarne vrednosti Španije i 24% vrednosti povrtarske proizvodnje.
Danas proizvodimo 4 miliona tona povrća. Da li je to mnogo ili malo? Zavisi s kim se poredite. Ali ako se poredimo sa drugim državama — proizvodimo više od Nemačke, Grčke ili Portugala, samo provincija Almerije.
Uvođenje inovacija bilo je ključ napretka i konsolidacije sektora i omogućilo stvaranje inovacionog ekosistema koji i dalje hrani ovaj model.
Almerija je to jedino mesto u Evropi vidljivo iz svemira zbog 33.000 hektara plastenika. Važnu ulogu imaju zadruge i komercijalni posrednici koji omogućavaju izvoz. Razvoj ove poljoprivrede doveo je i do razvoja velikog agroindustrijskog klastera — industrije koja proizvodi i pruža sve potrebne proizvode i usluge. Takođe se razvio naučno-tehnološki centar, istraživački centri koji sarađuju na razvoju tehnologije.
Želim da istaknem i ulogu stručnjaka — u Almeriji ima 12.500 poljoprivrednika, ali i preko 3.000 tehničara.
Dakle, na svakih 5 poljoprivrednika dolazi jedan stručni savetnik. I još jedna važna karakteristika: poljoprivrednici su veoma inovativni, veoma otvoreni za nove tehnologije i jasna im je potreba da stalno uvode inovacije radi poboljšanja kvaliteta i prinosa.
Kanali prenosa znanja su vrlo efikasni. Na početku je sva tehnologija dolazila iz inostranstva, zato smo u našem centru ispitivali sve — kap po kap, plastiku, sorte… ali vremenom, razvoj sektora podstakao je lokalnu industriju koja sada proizvodi gotovo sve što nam je potrebno.
Sve kompanije za semena imaju istraživačke centre u Almeriji. Razvili su se rasadnici, kompanije za navodnjavanje, za plastenike, za đubriva… sve što treba za proizvodnju sada prave lokalne firme, koje se međusobno takmiče — što je odlično, jer kada je tržište konkurentno, opstaju samo najbolje firme.
Mnogo puta sam video da dolaze firme iz Izraela — poznate po tehnologijama za upravljanje vodom — ali je špansko tržište toliko konkurentno da na kraju radije odu u druge zemlje.
Zaključak je - firma koja uspešno posluje u Španiji, gotovo će uvek uspeti i u inostranstvu.
Poboljšanja u modelu proizvodnje bila su i postepena i radikalna — ali se stalno unapređuju. To nije statičan model. Ne kupiš plastenik i to je to. Niti je način rada statičan. I postoje tri ključna elementa. Prvi je bio plastenik. Ono što sam ranije pomenuo. Plastenici su nam je omogućili da proizvodimo zimi bez grejanja. Drugo, nalazimo se u području sa problemima sa vodom. Navodnjavanje je bilo ključno. Prešli smo sa nekonimičnih praksi zalivanja na navodnjavanje kap po kap.
A onda smo počeli da koristimo i ono što nazivamo kontrolerima za navodnjavanje i prskalice, koje pružaju veoma preciznu kontrolu. To su koraci koji, u najmanju ruku, olakšavaju upravljanje usevima, ali ujedno i poboljšavaju efikasnost i prinose.
To su koraci koji su preduzeti pre 2000. godine. Trenutno se preduzima potpuna digitalizacija navodnjavanja senzorima koji automatski podešavaju zalivanje na osnovu gustine biljaka. A zatim, još jedan veoma važan korak je biološka kontrola štetočina i bolesti.
Zato što uvek pokušavamo da ispunimo zahteve evropskih supermarketa. A biološka kontrola je najbolja strategija za kontrolu štetočina i bolesti na duži rok. Zato što hemijska kontrola, na kraju, uvek dovodi do otpornosti useva.
Kada je reč o uvođenju tehnologije, to nije konstantan model, već model koji se unapređuje i koji omogućava povećanje proizvodnje. Da navedemo jedan primer, upravljanje zemljištem. Počelo se sa „zaprašenim“ zemljištem, zatim se prešlo na gajenje u hidroponskom zemljištu. Sada se u velikoj meri ponovo vraća zemljištu. Ali zemljištu, na primer, zato što se promoviše organska poljoprivreda. I zato što se uviđa da zemljište, na kraju, nije samo skladište.
Već da su biodiverzitet i mikroorganizmi u zemljištu od velike važnosti u procesu proizvodnje. Došlo je do unapređenja strukture plastenika. Mnogo se radilo na biljnom materijalu.
Od hibridnih semena, podloga, sorti, itd. Što se tiče navodnjavanja i đubrenja, tu se može pratiti ceo tok evolucije. Od kap po kap navodnjavanja, do dozatora đubriva, venturija i sada automatizovanih navodnjavačkih stanica.
Veoma su važne i tehnike gajenja jer smo se fokusirali na optimizaciju upravljanja usevima. I to je jedna veoma važna oblast, u kojoj se može raditi sa različitim ciklusima, sa sistemima spuštanja biljaka. Sa tehnikama kontrole štetočina. I dezinfekcijom zemljišta.
Počelo se sa hemijskom dezinfekcijom. Prešlo se na biodezinfekciju ili solarizaciju. Radilo se na zagrevanju zemljišta. Ili na kontroli štetočina i bolesti. Koja je takođe imala veoma značajnu evoluciju. Pri čemu je hemijska kontrola uvek poslednje sredstvo.
I da se vratim malo na zahteve supermarketa. Počelo se sa konvencionalnom proizvodnjom. Ali se postepeno prelazilo na integrisanu proizvodnju. Na organsku ili bio proizvodnju. Čak i na biodinamičku. Cilj je da se pruži odgovor.
A što se tiče kontrole klime u plastenicima. Postoje tradicionalni plastenici u kojima imamo visoke temperature.
I tada se primenjuje beljenje. To je farbanje krovova plastenika u belo, krečom. Ali je došlo do stalnog unapređenja u pogledu proizvoda koji se koriste. Poboljšana je ventilacija. Uvedena je kontrola klime. I sada se naročito uvode sistemi za kontrolu klime. Kao što su hlađenje, orošavanje ili mreže za zasenu.
Mislim da se vi u Srbiji nalazite negde u sredini. Niste ni u hladnim zonama, niti ste u tako toploj zoni kao što je Almerija
Kada je reč o modelu plastenika u hladnim zonama gde se teži optimizaciji uslova za biljku. Visok je nivo tehnologije. Velike su investicije. Velika je potrošnja energije. I visoki prinosi. A zatim postoji naš model. Španski model. Toplije zone. Gde ne tražimo optimalne uslove. Ono što tražimo su najbolji mogući uslovi koje možemo da obezbedimo biljci. Niži nivo tehnologije. Mnogo niže investicije. Mala potrošnja energije. I umereni prinosi.
Na kraju znate da povećanje tehnologije dovodi do povećanja proizvodnje. Ali uvođenje više tehnologije ne znači uvek i povećanje profitabilnosti.
Prema studiji iz Holandije uvođenjem tehnologije, dolazi do povećanja proizvodnje. Međutim, trebalo bi tražiti kompromis. Između vrednosti proizvodnje i njenih troškova. U pogledu investicija i održavanja. I morate pronaći tu ravnotežu.
Ali ne treba nekontrolisano povećavati nivo tehnologije. Mi imamo jednu izreku koja kaže: “Svako gazdinstvo je podložno unapređenju, sve do potpune propasti vlasnika.” Odnosno, morate pronaći vašu tačku ravnoteže.
Mi smo se razvijali. Sa tipovima plastenika. Zato imamo mnogo publikacija. O tome šta radimo. Jer sve što radimo, mi istražujemo u Eksperimentalnoj kancelariji. Iako je privatna, to zadružna banka. Ona je javnog karaktera. I dostupna je na Platformi Tierra. I još jedna važna stvar. Na kraju - klima. Ona će vas usloviti. Utiče na cikluse gajenja. Useve koje možete da proizvodite. I investicije u tehnologiju koje su vam potrebne.
Mi u Almeriji imamo veoma ozbiljan problem sa visokim temperaturama. Nasuprot tome, grejanje zimi gotovo da ne koristimo. Ali to vas uslovljava. Šta možete da proizvodite. Moju doktorska disertacija je, na primer, bila posvećena grejanju. Bilo vodom ili toplim vazduhom. Tako je i sa hlađenjem. Sve sisteme hlađenja smo isprobali u eksperimentalnom centru. Procenjujemo ih. I preporučujemo način upravljanja koji treba primeniti. Pre nego što se uključi u proizvodnju.
Važne su i pasivne energetske tehnologije. To traje od proleća do leta.
Sve je to omogućeno uvođenjem termičkih zavesa. Ili uz duple naduvane plastike. Ili duplog plastičnog krova. To omogućava povećanje temperature za par stepeni, čime možete malo da ubrzate cikluse. Ili da ih produžite na kraju. Zbog efekta niskih temperatura. Ali to su pasivni sistemi. Pasivni sistemi koji ne zahtevaju veliki energetski trošak. Zato ih preporučujemo.
Na primer, kod krastavca. Tamo je veoma uobičajena upotreba duplog krova. Što je jedna tanka plastična folija, postavljena nisko. Koja sprečava kondenzaciju. I smanjuje probleme sa bolestima kao što je plamenjača. Još jedna stvar za koju sam rekao da je bila fundamentalna - upravljanje usevom. Radili smo na gustini sadnje. I na sistemima rezidbe. I na sistemima, na primer, spuštanja biljaka kod paradajza. Kod paradajza, povećanjem gustine, uvek kada to dozvoljavaju uslovi okoline. Može se povećati proizvodnja. Ali, na primer, ako promenite tradicionalni sistem, na sistem kačenja sa kukama, može se povećati proizvodnja i do 50%. I to je veoma važno na nivou profitabilnosti.
Radili smo i na kontroli štetočina i bolesti. Morali smo da uvedemo mreže protiv insekata na prozore. Zbog prisustva štetočina. Pre svega bele mušice i tripsa. I radili smo studije o tome koje su najefikasnije. Za belu mušicu nema problema sa barijerama, jer se mogu lako kontrolisati. Ali trips je mnogo komplikovaniji. Jer se ne meri dužina tripsa već abdomen. I otvor koji mreža ostavlja. Što se tiče kontrole štetočina i bolesti, to je još jedna naša jaka strana. Prilagođavamo se tržištu. I prilagođavamo se njegovim zahtevima. Na kraju, ne traže od vas samo da poštujete regulativu. Već zahtevaju da zaista nemate nikakve tragove hemijskih tretmana, i zbog toga sprovodimo preventivne mere.
Na prvom mestu. Znate? Tu su fizičke barijere. Zatim veoma efikasan sistem monitoringa. Da biste znali koje odluke treba da donesete. I zatim postepeno uvodimo mere. Sada se mnogo razvija tema biološke kontrole. Ili podsticanje biodiverziteta. Unutar i izvan plastenika. Takođe se uvodi biotehnološka kontrola. Sa masovnim klopkama. Sa seksualnom konfuzijom. Naravno, uvedena je upotreba prirodnih neprijatelja. Biološka kontrola. Ali je takođe razvijen širok spektar bioprodukata. I mikroorganizama. Za kontrolu štetočina i bolesti koji se koriste u okviru strategije upravljanja.
I na kraju, hemijska kontrola se koristi samo kada je neophodno. Iako sam ovo predavanje fokusirao na plasteničku proizvodnju. Znam da ovde postoji i veoma značajna proizvodnja voća, pa sam hteo da prenesem još jednu završnu misao. U kom smeru se kreće špansko voćarstvo?
U Španiji se u voćarstvu ide ka intenzivnim i superintenzivnim sistemima proizvodnje. Zašto? Zato što ranije ulaze u rod. Povećavaju proizvodnju. I olakšavaju mehanizaciju. Jedan od osnovnih problema kod voćarskih kultura jeste dostupnost radne snage. I na tome se veoma mnogo radi. I ti sistemi se nameću. I dolazi do promena od podloga, sorti, razmaka sadnje. Čak i u rezidbi.
Dolazim iz eksperimentalnog centra za primenjena istraživanja i prenos znanja sektoru. Ali sada vidimo da je efikasniji način podsticanja inovacija i tehnologije koja dolazi do sektora – upravo kombinovanje svega. I zato podstičemo podršku tehnološkim kompanijama, razvoju, startapovima, tehnologijama prehrambenog sistema u svim oblastima. Videli ste ranije da radimo u oblasti vode, u agrotehnologijama, koje su tehnologije proizvodnje. I u foodtech-u, tehnologijama novih namirnica.
Danas vam, na primer, pokazujem da smo do sada podržali 95 kompanija. Ne samo iz Španije, već i međunarodnih. Na primer, sada imamo jednu iz Poljske.
Ono što tražimo su najbolji projekti u svetu da im pomognemo da se razviju i da rastu.
Među glavnim linijama rada koje smo imali u našem centru su kompanije koje se bave tretmanom vode. Sa mnogo različitih tehnologija, kako dezinfekcije, tako i one koje idu korak dalje. Jer prvo imate navodnjavanje kap po kap. Zatim imate navodnjavačke stanice, mašine za navodnjavanje. A zatim dolazi pitanje kako vi upravljate navodnjavanjem? Kakvo je to pametno navodnjavanje?
I zapravo imamo 16 kompanija koje poboljšavaju potrošnju vode za između 20 i 30%. Možda ovde potrošnja vode nije toliko važna. Ali jeste potrošnja đubriva, koja ide ruku pod ruku s tim.
Završio bih sa ovom rečenicom Pitera Drakera. Koji je ekonomista. A koji je rekao sledeće: “Ono što se ne meri, ne može se kontrolisati. A ono što se ne kontroliše, time se može se upravljati. A ono čime se ne upravlja, ne može se unaprediti.”
I to je tačno. Završavam preporukom jedne publikacije koju smo uradili zajedno Španskom agencijom za izvoz i investicije (ICEX), koja je na engleskom i španskom jeziku.
Mapirali smo ceo španski ekosistem kap po kap navodnjavanja, identifikujući sve ključne aktere koji su omogućili razvoj industrije navodnjavanja. I razvoj španskog prehrambenog sektora. Ostavljam vam svoje kontakt podatke. I puno vam hvala na pažnji.
