Popularna izreka „Sve se menja sem kamenja“ ima više tumačenja. Lično, poštapam se njome kada navodim da jedino The Rolling Stones mogu sebi da dozvole da manje-više sviraju isto duže od šest decenija, a da će i dalje puniti stadione i da nemaju potrebu da se menjaju. Sve ostalo je podležno promeni. Sledi sadržaj koji bi u naslovu mogao imati onu narodnu: „U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“. Sadržaj miriše na čokot, ali i na brigu.
Decenijama smo učeni da je vino „krv zemlje“ i da bez njega nema ni prave proslave, ni iskrene tuge. Ipak, informacije koje poslednjih meseci dobijamo govore sasvim drugačije od onoga što bismo želeli da čujemo. Prema podacima Međunarodne organizacije za lozu i vino (OIV), globalna potrošnja božanske kapljice pala je na najniži u poslednjih nekoliko decenija.
Šta se to dogodilo sa našim ukusom i gde je nestala ona čuvena vinska kultura? Danas istražujemo zašto se u Evropi krče vinogradi, dok se u Francuskoj troše milioni evra samo da bi se višak vina pretvorio u industrijski alkohol. Da li je u pitanju samo inflacija i tanji novčanici, ili je nova, mlada generacija odlučila da im je od pune čaše bitniji pun telefon i bistra glava? Uz to, ne smemo zaboraviti ni klimatske promene koje menjaju hemiju u boci: šećeri rastu, alkoholi skaču, a priroda nam šalje račun koji više ne možemo da platimo samo osmehom.
U trenucima kada se vinska mapa sveta menja brže nego što sazreva vrhunski grašac, prostor dajemo autoritetima – od vinogradara čije su ruke direktna veza sa zemljom, preko britkih pera novinara i blogera, pa sve do stratega iz privrednih komora i organizatora velikih manifestacija.
Autoritet u svetu vina je onaj ko razume i hemiju u buretu i psihologiju kupca, a takvi znalci se izjašnjavaju o tome gde je nestalo poverenje potrošača i kako ga vratiti. Kao potpisnih ovih redova svesno ću svoje intervencije svesti na minimum, povlačeći se u stranu kako bih omogućio da se čuje izvorna reč struke, jer u vremenu krize nisu potrebni suvišni komentari, već konkretna rešenja i dijagnoze onih koji od vina i za vino žive.
Potragu za odgovorima započeo sam u Krčedinu sa Brankom Mlađenovićem, vlasnikom „Patkovog vinograda“. Sledi autentična priča proizvođača koji svakodnevno osluškuje prirodu, ali i promenljive zahteve savremenog tržišta.
- Prva reč na koju pomislim, kada pričam o vinu, je, nažalost, problem. Ja sam dobro, vinograd je dobro, sve je bolje i bolje. On ulazi u 14. godinu kako sam ga posadio i evo sada ulazi u najbolje godine; od njega možemo očekivati najkvalitetnije grožđe koje će nam ikada pružiti u narednom periodu. Vina su nam sve bolja i bolja u celoj Srbiji. Naravno, pričam uopšteno, naučili smo da pravimo ta vina – vi u Srbiji više ne možete naći loše vino. Na policama i rafovima, u vinotekama, u prodavnicama i na stolovima potrošača su sve bolja i bolja vina. I sad se vraćamo na ključnu reč, a to je famozni problem. Šta mi sada posmatramo? Posmatramo potrošača, onoga kome smo i namenili tu bocu vina koju smo napravili. Kako njega animirati da on posegne za bocom vina – da li u restoranu, da li da odnese nekom na poklon ili da otvori sebi na trpezi, svojoj porodici – kada ima toliko drugih stvari koje mu vise nad glavom? To je sada neminovno pitanje koje se postavlja u datom trenutku u zemlji Srbiji – u kojoj je politička situacija takva kakva jeste, u kojoj je ekonomska situacija takva kakva jeste. Ah, teška priča. No, da se vratimo na tu reč: problem. Problem postoji. Dakle, šta raditi sa tolikim grožđem i vinom, kako ostati živ? Šta je rešenje? Nema čarobnog štapića, nema. Ko drugi drži dizgine u svojim rukama nego država? Njen zadatak bi bio da napravi strategiju za narednih bar 25 godina. Recimo, hajde da pogledamo malo preko tarabe šta nam rade komšije. Naši komšije su i levo i desno, i gore i dole... malo niže, Evropska unija. U Evropskoj uniji je zadnje dve ili tri godine – slagaću vas, ali važi propis po kome se subvencioniše uništavanje vinograda zbog viška vina koji se javlja, dakle, zbog pada potrošnje. Kod nas u Srbiji naše vlasti pokušavaju da nas stimulišu da podižemo vinograade, ne bismo li podigli količinu grožđa proizvedenog, samim tim i vina. Kome i čemu verovati? Šta raditi? Da budemo iskreni, sredstava za subvencionisanje proizvodnje grožđa i vina ne nedostaje. Država tu ne škrtari; oni to rade malo trapavo, ovako i onako, ali ja stvarno ne znam nikoga ko je konkurisao za subvencije, a da ih nije dobio. I to je nešto što mora da se pozdravi. U isto vreme moramo biti iskreni da država ne škrtari na sredstvima kojima pomaže i subvencioniše vinogradarstvo i vinarstvo u Srbiji. Ali u isto vreme moramo podsetiti isto to Ministarstvo poljoprivrede: na koji način se određuju kvote za uvoz vina iz, ne znam, Španije, Portugalije, Francuske, Italije, Crne Gore, Makedonije? To su ogromne količine vina koje pariraju nama, Srbima, koji pokušavamo da se etabliramo kod potrošača. Da ne pominjem uvoz grožđa iz bivših jugoslovenskih republika, koje nam u velikoj meri konkuriše i predstavlja osnovnu sirovinu kod nekih velikih proizvođača koje ne bih da imenujem. Takođe je tu prisutan i uvoz vina koje se, sa laganim intervencijama, pretvara u vino proizvedeno u Srbiji. No, situacija je takva kakva jeste. Mi vinari, vinogradari, borimo se, verujemo u sebe, verujemo u svoje kapacitete, znanje... verujemo u to da nam država pomaže tako kako nam pomaže – trapavo, a ne dovoljno znalački, ali evidentna je volja. Evidentna je volja, biće bolje. Da ne verujem da će biti bolje, ne bih ovo ni govorio, ne bih ovo ni radio, ne bih ni verovao da ću preživeti sve ovo što se sada dešava. Ljudi, pijte, istražujte, učite šta je vino, probajte nova i nova vina, verujte da se trudimo da sve bude bolje.
Boris Kovač je ugledni srpski enolog i konsultant. Ponikao je u domu u kome se decenijama slušalo o vinu, grožđu, o osobinama različitih sorti, o podrumarskoj umetnosti i načinima na koje se iz jedne sorte izvlači savršenstvo. U takvom ambijentu je Kovač od mladosti usmeren ka vinarstvu, a danas je i vinar u Francuskoj i konsultant koji drugim vinarijama pomaže da ostvare svoje potencijale.
- Što se tiče situacije u Srbiji, ne mogu mnogo kazati jer nemam iskustva, sem situacije Vinarije Breg gde, za sada – da kucnem u drvo – situacija se odvija u pozitivnom pravcu. Radije bih se izjasnio o situaciji u Francuskoj, u evropskim zemljama, pa i šire u svetu, bazirano na moja dva iskustva: kao proizvođač u mom vinogradu i podrumu na obroncima Pirineja, mediteranska oblast, nedaleko od španske granice; i zatim kao vlasnik firme za izvoz francuskih vina širom sveta. Dakle, tu su vina sa mog imanja i vina okolnih proizvođača gde učestvujem u proizvodnji kao savetnik, saradnik, enolog. Razlozi za ovu očiglednu krizu su brojni i tesno povezani. Zasićenost je na tržištu. Kultura vinove loze i proizvodnja vina su rasprostranjene na svim kontinentima i već krajem osamdesetih godina se osetila izvesna zasićenost. U devedesetim godinama konkurencija na evropskom tržištu stiže iz Australije i sa Novog Zelanda, zatim i Južne Afrike, Argentine i Čilea, dok su Francuska, Španija i Italija još uvek veliki proizvođači vina. Već godinama domaće tržište u Australiji je prezasićeno, te kao i u Napa Valley u Americi, neki proizvođači su preskočili prošlogodišnju, berbu 2025., jer je mnogo neprodatog vina iz 2024, a investicija u berbu i preradu je sve skuplja. U Francuskoj su podrumi prepuni vina, pogotovo crvenih i roze vina. Pretprošle godine Francuska je dala subvencije za destilaciju viška vina i definitivno krčenje vinograda. Isto se očekuje polovinom februara 2026. Ministarka poljoprivrede u Francuskoj je najavila subvencije od 130 miliona evra, odnosno 4.000 evra po hektaru iskrčenog vinograda. U isto vreme, konzumacija vina opada kako u Francuskoj, tako i u ostalim zemljama. Pretpostavljam da je u pitanju način života. Mnogi poslovi traže dnevnu mentalnu koncentraciju i treznost. Svi vozimo kola više puta dnevno, mnogo se radi u kancelarijama za kompjuterom, radno vreme je sve duže i duže, a pauze za ručak sve kraće. Retki su momenti u toku radnih dana u nedelji da se čovek opusti i uživa u čaši-dve vina. Na to se dodaje ekonomska kriza i današnja geopolitička situacija na svetskoj sceni. Izbor Donalda Trampa i protekcionizam su mnogo otežali uvoz evropskih vina, a to je nama bilo veliko tržište. Australija je, kako sam već pomenuo, prezasićena domaćim vinima, Južna Afrika isto, te je uvoz vrlo, vrlo težak. Kina, koja je donedavno bila Eldorado za francuska vina, svela je uvoz blizu nule. Konzumacija alkohola i vina je praktično otežana osobama koje su u bilo kakvom državnom poslovnom odnosu. Na primer, ako jedna osoba koja radi u administraciji sedi u restoranu ili privatno u društvu sa drugim ljudima, često ni ostali nemaju pravo na kap alkoholnog pića. U Velikoj Britaniji takse na vino se srazmerno povećavaju za svakih 0,5% alkohola. Statistika pokazuje da se Brazil smatra novim Eldoradom, velikim uvoznikom budućeg vina. Pitanje je koliko će moći da “proguta” vina proizvedenog širom sveta. Sve više se promovišu parcijalno dealkoholizovana vina ili čak vina sa 0% alkohola. Pitanje je da li se to može zvati vino, pošto je jedna od osnovnih komponenti odsutna. Imao sam sreću da je veći deo moje karijere protekao u relativno dobrim uslovima. Zahvaljujući stečenom iskustvu i dugogodišnjim partnerima, uvoznicima mojih vina, optimistički se održavam u igri. Međutim, žao mi je novih, mladih enologa i proizvođača koji se već na samom početku susreću sa poteškoćama. U svakom slučaju, vino neće nestati u potpunosti jer će se uvek naći veseli ljubitelji vina. Živeli i nazdravlje!
Statistika je neumoljiva – svet pije najmanje vina u poslednje tri decenije, a ni naša vinska kolevka, Fruška gora, nije imuna na ove globalne potrese. O tome kako se tradicija iz Iriga bori sa modernim trendovima i praznijim čašama, govori izvršna direktorka vinarije „Mačkov podrum“ Đurđica Jojić.
- Tržište vina u svetu, pa samim tim i u Srbiji, zaista je stupilo u jednu kritičnu fazu koja je prouzrokovana čitavim kompleksom faktora. Jedan od tih je, recimo, da je jako opala potrošnja kompleksnih, punih crvenih vina. To su teška vina koja iziskuju posebnu priliku, posebnu koncentraciju. Nije lako piti ta vina. A s obzirom na brz način života i svojevrsnu površnost koju nosi moderan način života, jednostavno je sve manje ljudi zainteresovano da se iskreno upusti u to. Tako je, recimo, cela Toskana u problemu zbog toga. Raste tražnja za vinima koja imaju ili veoma nizak nivo alkohola, ili su potpuno bez alkohola. U Francuskoj i Americi se masovno vade vinogradi ne bi li se smanjila ponuda i stabilizovale cene; prosto da se napravi balans sa sve manjom tražnjom. Novije generacije koje su danas stasale, koje bi mogle biti potrošači, više se okreću drugačijem stilu života i zdravim navikama. Ne smatramo da je umerena konzumacija vina nezdrava, ali se prosto okreću nekim drugačijim formama ishrane u kojima nema mesta vinu. Što se Srbije tiče, ti trendovi se još uvek nisu potpuno prelili kod nas, ali mi imamo naše interne društvene faktore koji su doveli do toga da je potrošnja vina – zavisi kako u kojim objektima i lokalima, odnosno u prometu uopšte – pala za 30 do 50% u 2025. u odnosu na 2024. godinu. To su sve zaista veliki izazovi koji su pred srpskim vinarima. Da napomenem, naplata je tradicionalno velika boljka u Srbiji. Kako se “Mačkov podrum” nosi sa tim? Još je Dvajt Ajzenhauer mudro izjavio: “Plan je ništa, a planiranje je sve”. Može da se napravi plan, ali kako je okruženje dinamično i kako se menjaju varijable i situacija, mora i taj plan da se konstantno menja i prilagođava novim okolnostima. Ono na čemu mi radimo jeste da tražimo stalno nove kanale, druge kanale prodaje, tražimo drugačiji pristup ljudima koji vole naša vina – vinoljupcima i konzumentima – i trudimo se da smanjimo, ne baš da eliminišemo, ali da smanjimo broj posrednika između nas i krajnjeg potrošača. To nekad nije moguće u potpunosti, ali se trudimo da smanjimo taj broj koraka prosto da bi celi proces bio efikasniji i da bi bilo što manje kašnjenja u naplati.
Ako neko decenijama drži prst na pulsu vinske scene, beležeći svaki uspon i pad u čaši, to je sledeći sagovornik – Igor Luković, glavni i odgovorni urednik magazina „Vino i fino“.
- Vezano za pad prodaje vina u Srbiji, mi smo veoma često skloni tome da stvari posmatramo malo uskogrudo, odnosno da se osvrćemo samo na lokalne prilike. Ono što smo mogli da vidimo u poslednjih godinu dana jeste da definitivno jeste bilo krize na tržištu, ali smo bili skloni da to tumačimo samo u ključu krize u ugostiteljstvu – odnosno, kafane su radile lošije, pa je zbog toga prodaja vina pala. Dakle, ceo sektor: ne samo kafane, već i hoteli i restorani i svi ostali. Ipak, čini mi se da treba posmatrati stvari malo šire, pogotovo zato što već drugu ili treću godinu zaredom svedočimo drastičnom padu prodaje vina na evropskom tržištu, koji se meri sa, kažu, i do 30 i 40%, pa i više kada su u pitanju crvena vina. Dakle, bela, roze i penušava još nekako biju bitku i drže nivo, dok su crvena vina u ozbiljnoj krizi. To smo mogli da vidimo i dosta indikativno. Prošle godine smo imali jedan događaj vezan za vina iz Bordoa u Beogradu, imaćemo ga ponovo i ove godine. Na tom događaju u hotelu Crowne Plaza bilo je prisutno nekoliko desetina vlasnika šatoa (Château) i generalnih menadžera vinskih kuća iz tog dela sveta. Slično je i sa Burgundijom, i sa Šampanjom. Generalno, na vinskim događajima, sajmovima i festivalima sve češće viđamo vlasnike i menadžere. Pretpostavka je da je to tako zato što ti ljudi grčevito traže izlaz na nova tržišta, pošto njihova domicilna tržišta, poput Rusije i Kine, iz poznatih razloga nisu više na nivou prodaje kao što su bila nekada, a isto tako nastaju problemi i sa Amerikom i novom američkom administracijom i carinama koje su oni uveli ili su najavili. Nedavno je na sajtu Džensis Robinson objavljen tekst o tome da slični problemi postoje u Australiji i da australijski vinari trenutno na lageru imaju duplo veće količine od onoga što racionalno mogu da prodaju za godinu dana. A njima se bliži nova berba – kod njih će berba početi negde u martu-aprilu, jer su na južnoj hemisferi. Dakle, problem je globalni, nije samo lokalni. I hajde da još malo raširimo sliku: nisu stvari vezane samo za vino. Imamo globalni pad prodaje alkoholnih pića i isto tako ozbiljan pad prodaje piva i žestokog alkohola na globalnom nivou. To je jako vidljivo u celom regionu – Hrvatska, Slovenija, Severna Makedonija, Bosna, pa i Srbija. Tako da mislim da definitivno ne treba tražiti greške samo kod domaćih vinara i isključivo na našem tržištu, već treba uzeti u obzir širu sliku. Vinska industrija je prolazila kroz krize tokom istorije nekoliko puta. Čak i u skorijoj istoriji, 80-ih i 90-ih godina, bilo je dramatičnih padova prodaje i to bi svaki put nešto novo naučilo vinare, trgovce i ugostitelje, pa bi našli rešenje za izlaz. Ne znam kako će se naći rešenje sada. Poslednji put kada su brojevi u smislu potrošnje počeli da padaju, rasli su brojevi premium vina. Pre 10 do 15 godina globalna potrošnja je počela da usporava, a razlog je bio taj što su se ljudi od jeftinih vina okretali premium kvalitetu. Međutim, mi smo danas došli u situaciju da premium kvalitet košta više nego ikada, a imamo tihu ekonomsku krizu ili najavu recesije izazvane globalnom političkom situacijom. Čini se kao da su se ljudi uplašili i da su počeli manje da troše, pogotovo na ono što je zabava. Istovremeno, povedeni dobrim periodom i rastom prodaje, i domaći i globalni vinari su postupno podizali cene i čini se da su prešli onu prihvatljivu granicu za običnog potrošača. To je razlog ovako dramatičnog pada. Šta su tačno rešenja, trenutno ne znam, međutim, što se tiče srpskog tržišta, siguran sam da će se srpski vinar vrlo lako snaći, pogotovo uzevši u obzir činjenicu da mi i dalje proizvodimo samo trećinu onoga što godišnje popijemo u Srbiji. To znači da za domaće vino definitivno ima mesta, samo je pitanje kako će vinari nastupiti, kako će se obratiti tržištu i da li će uspeti da se prilagode dovoljno brzo prebacivanju fokusa sa ultra-premijuma i visokih cena na nešto što je pristupačnije i razumljivije. Takođe, činjenica je da nove generacije sve manje konzumiraju vino, koje često posmatraju kao piće za matore, nešto što je “old fashion” i što traži da o tome nešto znaju i uče. Međutim, to smo već imali u prethodnim decenijama; mislim da će i taj otpor proći – oni će porasti, nešto novo naučiti i doći će generacije kojima će vino verovatno opet biti kul. Ipak, ono što bi sada vinari mogli da urade jeste da nađu nove načine da komuniciraju i približe se tom delu tržišta.
Mirjana Maksimović je predsednica Udruženja „Žene i vino“, vinski novinar, bloger, doktorand na vinskom turizmu i pisac prve i jedine istorije vinskog turizma Srbije. U svet vina ušla je pre 17 godina. Evo kako ona tumači globalni zastoj u plasmanu vina.
- Poslednjih godina globalna potrošnja vina beleži konstantan pad, što zadaje ozbiljne muke, što finansijske, što strateške, mnogim vinarima širom sveta. Prema podacima Međunarodne organizacije za lozu i vino (OIV), ukupna potrošnja vina u 2024. godini dosegla je minimalnih 214 miliona hektolitara, što predstavlja najniži nivo od 1961. godine. Ovaj pad potražnje uzrokovan je kombinacijom više različitih faktora. Pre svega, u pitanju su demografske promene i činjenica da mlađe generacije izbegavaju alkohol. Dalje, sve veća ekonomska i finansijska neizvesnost u svetu, jer vino ipak predstavlja luksuzni proizvod. Stalni trend rastućih cena je takođe jedan od bitnih faktora i, na kraju, trend umerenosti koji se promoviše globalno kao najveća prepreka daljem rastu potrošnje vina. Dokad bi to moglo da traje? Skoro se verovalo da je pad potrošnje uzrokovan pre svega kovid krizom te da je prolaznog tipa. Međutim, na našu veliku žalost, globalni pad potrošnje vina sada je označen kao dugoročan trend, što je velika šteta, jer svet nikad ranije nije pio ovako kvalitetna vina. Očekuje se da će do 2028. godine potrošnja dodatno opasti za oko jednu milijardu litara godišnje, što bi kumulativno značilo pad od približno 20% u odnosu na 2018. godinu. Kako vinari pokušavaju da reše problem? U japanskom jeziku “problem” i “rešenje” predstavljeni su istim znakom. Hoću da kažem da svaki problem ima rešenje. Vinski turizam, kao jedan od najsloženijih vidova turizma, jeste jedno od mogućih rešenja i srećna je okolnost što su srpski vinari poslednjih godina imali značajna ulaganja u turističke kapacitete svojih vinarija. Drugo rešenje može biti prelazak na organsku proizvodnju, jer upravo u tom segmentu imamo popularnost potrošnje. Treće bi mogla biti promena paradigme: orijentacija na direktnu prodaju kao glavni distributivni kanal umesto dosadašnjeg HoReCa sektora, i na kraju – digitalizacija i snažnije prihvatanje novih tehnologija.
Zlatko Živanić za sebe kaže da je momak „s one druge, vinarske strane“. Ume da prodaje, oduzima i sabira, zna da stvori publiku i lojalne potrošače.
- Nije isti problem koji imaju vinari u svetu i vinari u Srbiji. Vinari u svetu se sreću sa problemom što mlađe generacije značajno manje konzumiraju alkohol generalno, pa u toj kategoriji i vino. Pod “značajno” se misli 4–5 puta manje nego iste generacije nekada. Oni su svoj problem shvatili – govorimo o premium vinarima – i okrenuli su se edukaciji svetskog tržišta, približavanju vina mladima u smislu razumevanja aroma i uživanja. Taj trend pokazuje da sve više vinara pravi lakša, lepršavija vina, neopterećujuća, sa manje ili čak bez alkohola. Što se Srbije tiče, deo vinara gleda na taj problem kao na dugoročan i razmišlja o tome, ali Srbija ima drugi problem. U Srbiji je i dalje više od 50% vina koje se konzumira u toku godine iz uvoza. Srpski vinari koji su shvatili šta je osnovni problem povećanja njihove prodaje, oni imaju istu ili čak veću prodaju, zato što su shvatili da treba da prezentuju potrošačima svoje vino. Treba da im ukažu na razliku – ili čak na to da je razlika u korist srpskog vina u odnosu na vina koja nam stižu iz Italije, Francuske ili Španije, a koja su na polici iste cene. Ta uvozna vina obično nisu u istom cenovnom rangu u svojoj matičnoj zemlji (tamo su duplo jeftinija), ali kod nas je jednostavno potrebno baviti se edukacijom da potrošači uvide da za istu cenu mogu dobiti bolji domaći kvalitet. Vinari koji se time bave nemaju problem ove godine. Ima još uvek jako puno prostora da srpske vinarije zauzmu tržište. Taj procenat domaćeg vina je više od 70–80% u razvijenijim vinskim zemljama kao što su Mađarska ili Austrija. Postoje određeni srpski vinari koji su u problemu jer se ne bave marketingom niti prodajom. Na današnjem tržištu Srbije, u odnosu na pre 5–10 godina, postoji ogroman izbor u svakoj kategoriji: šardone inoks, prirodna vina, organska vina, roze, oranž, penušava... u svakoj kategoriji imate da birate minimum 10 etiketa. Problem je ako ste u proseku, ako se ne bavite kvalitetom i prezentacijom. Nažalost, ti vinari imaju ozbiljne probleme i tek će ih imati, jer zbog prevelikog broja novih informacija, kupci zaboravljaju one vinarije koje nisu aktivne na tržištu.
O tome šta kažu brojke, koliki je pritisak uvoznih vina na domaće police i kako država i Privredna komora Srbije vide rešenje, govori Veljko Jovanović, savetnik predsednika PKS.
- Teško je reći da li u ovom trenutku možemo da govorimo o krizi u sektoru vinarstva, ali je činjenica da se suočavamo sa povećanim uvozom vina i sa nešto smanjenim izvozom, iako u vrednosti govorimo o sličnim iznosima u nizu od proteklih par godina. Ono što se dešava je verovatno posledica cena. Mi u Srbiji imamo preko 500 registrovanih proizvođača vina. Preko 120 njih ima oznaku geografskog porekla sa preko 500 artikala. Za zemlju ove veličine, to je solidno razvijen sektor. Sa druge strane, kada pogledamo cenovne okvire, činjenica je da naši vinari nude vina po malo većim cenama, što obrazlažu kvalitetom, ali da budemo realni – trude se i drugi, pa su u stanju da pruže niže cene. Činjenica je da se kupci, naročito u kriznim vremenima, opredeljuju za ono što im je cenovno prihvatljivo, pa će kupiti uvozno vino koje je pritom vrlo solidnog kvaliteta. Ovaj sektor nastavlja da se razvija, naročito na polju lokalnih sorti, i to je ono što je dobro. Bitno je biti drugačiji. Velika bitka između tih 500 proizvođača će na duže staze iskristalisati pobednike.
I za kraj svoje mišljenje iznosi Tomislav Ivanović, urednika Vinopedie, popularne regionalna online platforme posvećene svetu vina. Nudi autentičan, objektivan sadržaj, recenzije, vesti o vinogradarstvu i vinarstvu, kao i priče o vinarijama, dostupne na portalu i društvenim mrežama, te se smatra važnim izvorom informacija za ljubitelje vina.
- U Srbiji se takođe oseća taj pad potrošnje, ali je kod nas dodatni faktor i politička nestabilnost koja je uticala na smanjenje broja turista. Moramo imati u vidu da turisti u restoranima uglavnom naručuju domaća vina jer žele nešto autentično. Pad se prvenstveno ogleda u HoReCa sektoru (restoranima), na šta su uticale povećane cene. Takođe, vidi se da je opala potrošnja crvenih vina, dok raste potrošnja belih i penušavih. To je slična situacija kao u Evropi – piju se laganija, voćna crvena vina. Što se tiče bezalkoholnih vina, to kod nas još nije zaživelo u punoj meri kao na Zapadu, ali mislim da će doći vreme i za tu kategoriju u Srbiji.
Na kraju ostaje surova činjenica da se vinarstvo nalazi na najvećoj prekretnici u ovom veku. Možda ćemo u budućnosti piti manje, ali se nadajmo da ćemo bar piti bolje. I ne zaboravite – čaša vina je možda poluprazna u statističkim zavodima, ali je uvek puna priča dokle god ima onih koji veruju u snagu teroara i čokota.
Koliko carine SAD pogađaju proizvođače vina u EU?
SAD su već godinama jedan od najvažnijih izvoznih tržišta za evropsko vino – posebno za Francusku, Italiju, Španiju i Nemačku. Međutim, od 2025. godine, kada je Donald Trump ponovo preuzeo Belu kuću, carine su postale ozbiljan udarac za sektor.Trenutna situacija (januar 2026.)
Prema sporazumu EU-SAD postignutom letos (jul/avgust 2025.), evropska vina i žestoka pića u SAD trenutno plaćaju 15% dodatne carine (recipročne tarife). Ova stopa nije smanjena na nulu uprkos lobiranju Evropske komisije i francuskih proizvođača. Umesto toga, carine su ostale na snazi, a pregovori o izuzeću za vino i šampanjac nisu uspeli.Koliko to košta proizvođače?
Francuska (najveći izvoznik vina u SAD): Izvoz vina i žestokih pića u SAD 2024. bio je vredan oko 3,8 milijardi evra. Od avgusta 2025. do kraja godine, izvoz žestokih pića pao je za oko 25% u poređenju sa 2024. (podaci Eurostata i industrije). Francuski proizvođači prijavljuju pad od 20–25% u američkom biznisu u drugoj polovini 2025.
Italija: Unija italijanskih vinara (UIV) procenjuje godišnji gubitak od 330 miliona do čak 1 milijarde evra zbog 15% carine + slabljenja dolara i rasta troškova. Prosečna vrednost izvoza vina pala je značajno nakon avgusta 2025.
Ukupno za EU: Industrija procenjuje da carine od 15% dovode do efektivnog povećanja troškova od 25–30% (kada se uračunaju marže u lancu snabdevanja u SAD). To dovodi do pada volumena, zamrzavanja investicija i pritiska na cene. Američki uvoznici i maloprodaja prenose deo carine na potrošače, ali evropski proizvođači često apsorbuju deo da ostanu konkurentni.
Najnovije pretnje – 200% carina na francusko vino
Predsednik Trump je 20. januara 2026.ponovo zapretio 200% carinama na francuska vina i šampanjac – ovog puta kao pritisak da predsednik Makron pristupi njegovom “Board of Peace” za Gazu. Ovo nije prvi put: slična pretnja bila je u martu 2025. (tada u vezi sa EU carinama na američki viski). Ako bi 200% carina stupila na snagu, to bi efektivno zatvorilo američko tržište za francusko vino – cena bi se utrostručila ili učetvorostručila na polici, čineći ga nekonkurentnim. Industrija to opisuje kao “brutalno” i “ucenjivačko”. Francuski ministar poljoprivrede nazvao je pretnju “ucenom”, a evropski vinari traže jedinstven odgovor EU.
Dodatni pritisak – carine vezane za Grenland
Trump je najavio 10% carine (od 1. februara 2026., rastu na 25% od juna) na robu iz osam evropskih zemalja (uključujući Francusku, Nemačku, Švedsku, Holandiju…) zbog protivljenja kupovini Grenlanda. Ove carine bi se nadovezale na postojećih 15%, što bi za vino iz tih zemalja značilo ukupno 25% ili više. EU razmatra reaktivaciju odloženih kontramera vrednih do 93 milijarde evra na američku robu (uključujući viski, soju, motocikle…).
Širi uticaj na proizvođače
Pad izvoza → manji prihodi, otpuštanja u vinogradima i podrumima.
Manje investicija u nove vinograde, marketing i opremu.
Preusmeravanje na druga tržišta (Azija, Bliski istok), ali to traje godinama i ne nadoknađuje SAD u potpunosti.
Američki potrošači gube izbor i plaćaju više; procene kažu da bi 15% carina već mogla koštati američki sektor alkohola 2 milijarde dolara izgubljene prodaje i 25.000 radnih mesta u ugostiteljstvu.
Ukratko: 15% carine već bole (pad izvoza 20–30% u ključnim segmentima), a pretnje sa 200% ili dodatnih 10–25% mogle bi da pretvore SAD iz najvećeg u gotovo nedostupno tržište za mnoge evropske vinare. Sektor je u defanzivi, a 2026. godina počinje sa velikom neizvesnošću. Ako eskalacija nastavi, EU će verovatno odgovoriti simetrično – što bi dodatno zakomplikovalo transatlantske odnose.
